О представи
Немачка, седамдесетих година XX века. Четрдесетогодишњи Мароканац Али, један је од бројних миграната у потрази за срећом током златног доба економских миграција. Еми је шездесетогодишња удовица која ради као чистачица. Између њих двоје рађају се привлачност и топлина. Међутим, њихова веза суочава се са снажним предрасудама и изостанком разумевања околине, која је сувише ускогруда да би прихватила и само Алијево порекло и друштвени положај „гастарбајтера“, а камоли његову везу с двадесет година старијом Еми. У свом познатом филму Али: страх једе душу (1974), Рајнер Вернер Фасбиндер прича комплексну и напету љубавну причу, смештену на маргине друштва. Својом препознатљивом модернистичком естетиком, Хорват пружа могућност гледаоцима ове позоришне представе да се суоче са друштвеним стереотипима који чак и данас - нарочито у светлу недавних таласа миграција, ксенофобије и конзервативизма - представљају болне тачке човечанства.
О ауторима
РАЈНЕР ВЕРНЕР ФАСБИНДЕР (1945-1982) био је западнонемачки филмски стваралац, глумац, писац, позоришни редитељ, композитор, сниматељ, монтажер и есејиста. Сматра се истакнутом личношћу и оснивачем Нове немачке кинематографије. Упркос томе што је Фасбиндерова каријера трајала краће од две деценије, био је изузетно плодан уметник: снимио је преко четрдесет дугометражних филмова, две телевизијске серије, три краткометражна филма, четири видео-рада и написао двадесет четири драме. Филм Али: страх једе душу (1974), који се бави романсом између Еми, старије Немице, и Алија, мароканског гастарбајтера у Немачкој после Другог светског рата, сматра се једним од његових најснажнијих остварења и истинским ремек-делом. На фестивалу у Kану, 1974. године, филм је овенчан наградом Међународне федерације филмских критичара за најбољи филм у званичној селекцији, као и наградом Екуменског жирија.
СЕБАСТИЈАН ХОРВАТ један је од најпознатијих и најкреативнијих позоришних редитеља Словеније. Рођен је у Марибору 1971. године. У класи легендарног редитеља и професора Душана Јовановића, дипломирао је 1998. позоришну режију на Академији за позориште, радио, филм и телевизију, представом Елсинор, оригиналном адаптацијом Шекспировог Хамлета, награђеном Прешерновом наградом за режију, коју додељује Универзитет у Љубљани. Режирао је у свим професионалним позориштима Словеније, као и у великом броју иностраних позоришта. За свој редитељски рад добио је награду Прешерновог фонда за позоришну режију, „Montblanc Young Directors Project Award“ на Фестивалу у Салцбургу, Борштникову награду за режију, Гранпри и награду „Шелиго“ на Недељи словеначке драме. Од 2005, Хорват је запослен као ванредни професор на Академији за позориште, радио, филм и телевизију у Љубљани. Један је од оснивача Е.П.И центра, независног позоришног института.
МИЛАН МАРKОВИЋ MATTHIS је драматург, драмски писац и извођач, рођен 1978. у Београду, који живи и ради у Београду/Малмеу/Љубљани. Драме су му постављане у Србији, Хрватској, Словенији, Литванији и Енглеској, а објављене на босанском, енглеском, немачком, словеначком и српском језику. Сарађивао је у својству драматурга на хрватским, данским, немачким, словеначким и српским позоришним продукцијама. Активан је члан савремене плесне сцене и независне уметничке сцене Београда. Године 2001, добио је награду „Јосип Kулунџић“ за драму Kлупа, 2003. награду „Слободан Селенић“ за комад Добар дечак, док је 2013. године добио награду „Борислав Михајловић Михиз“ за драмско стваралаштво. Марковић Matthis је оснивач и уредник интернет архиве www.нова-драма.орг.рс, посвећене промоцији новог драмског стваралаштва. У периоду између 2008. и 2013, био је члан уредништва позоришног часописа Сцена (Нови Сад).
ИГОР ВАСИЉЕВ рођен је 1973. у Пули. Мастер студије из области сценографије завршио је на Факултету примењених уметности у Београду. Радећи као сценограф у разним врстама извођачких уметности и као истраживач у области графичког дизајна и дигиталних медија, креирао је сценографије за преко седамдесет представа у региону (Србија, Хрватска, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Словенија), као и у неколико европских позоришта (Велика Британија, Данска, Аустрија), и фестивала (Единбуршки фестивал, Taschenoper Фестивал Салцбург, итд.). Један број његових сценографија представљен је у књизи Spectacular! Stage design 2015. године. Игор Васиљев је освојио награду за најбољу сценографију Assitej фестивала у Чаковцу, и „Нај, нај, нај“ Фестивала у Загребу, 2015. и 2018. године; годишњу награду УЛУПУДС-а за сценографију 2011. године, признање за сценографију на YUSTAT бијеналу сценографије, као и годишњу награду за сценографију Малог позоришта „Душко Радовић“. Излагао је и на Прашком квадријеналу извођачког дизајна и Спаце, PQ99. Заједно са Петром Берг, води Абер Дабеи међународни колектив извођачких уметности са седиштем у Данској.
Извод из критика
Редитељ, аутор адаптације и драматург Милан Марковић Мatthis, као и остатак тима, са успехом су одговорили великом изазову, будући да су успели да сачувају кохерентност и јасноћу заплета, као и да остваре акробатске мајсторије на сцени, притом се превасходно фокусирајући на значење интимних живота појединаца.
Петер Рак, Дело
Наташа Барбара Грачнер својом интепретацијом лика главне јунакиње Еме Kуровске показује изузетно глумачко умеће. Остајући на линији Фасбиндеровог филма, редитељ Себастијан Хорват овом поставком успева да одбаци оне друштвене стереотипе који су, упркос времену које је протекло од настанка филма до данас, и даље и те како присутни - расизам, ксенофобију, дискриминацију жена.
Марјана Новак, ТВ Словенија, Уметност игре
Иако се чини да је то представа о расизму, који из учтивости називају нетрпељивошћу, њена је тема љубав: заправо не тема, већ грађа; представа је заправо покушај позиционирања извесне грађе: љубави као импозантног изазова унутарњем двозначном феномену социјализације...
Ненад Јелесијевић, www.performans.si, „Афирмација ексотике“ (17. март 2019)
.jpg)
