„Младеж без Бога“ - Интервју са Борутом Шепаровићем

фотографија: Јелена Јанковић

- Како је било радити ову представу? Каква су Вам искуства са младим глумцима? Који је био Ваш основни импулс за рад на овој представи?

Кад сам  уопће кренуо радити пре тридесет година онда смо сви били млади људи. После сам ја доста често радио са младим људима, и оно што људи знају па чак и у Београду, радио сам доста успешну представу, и регионално и европски, звала се Генерација 91-95, која је заправо била рађена по роману Бориса Дежуловића, а пропитује ратове на овим просторима. Ликове из романа играју млади људи, ратнике из рата тог времена. Ради се о рату у Босни, о сукобу Муслимана и Хрвата. Е сад, уместо одраслих људи, узео сам да то играју клинци који су тад имали од 16 до 18 година. Били су рођени у том периоду, многи од њих су постали глумци. Представа је гостовала у Југословенском драмском позоришту, али није на Битефу. Од дванаест глумаца из те представе осам их је уписало глуму након тога, а двојица од тих осам су сад у овој представи. Тако да постоји веза, с тим да су сад скоро десет година старији, постоји дуга историја свега.

Процес је био мало специфичан, у смислу да смо кренули из једне радионице а не оно „хајде ми сад имамо текст, па ми сад играмо неке улоге“, него смо кренули из читања  манифеста тих младих масовних убојица који најчешће убију себе или их полиција убије. Бифо пише о њима, заправо он ставља пар цитата али се могао наћи шири материјал, ишчитавајући нашли смо многе везе. Бифо нам је помогао да то лакше размемо више теоријски. Ми смо се ухватили њихових дневника и манифеста као неке базе у тој радионици и онда смо радили физички материјал и читање тога и разумевање, да не буде баш на прву лопту. Паралелно са тим смо радили и драматизацију тог материјала, а нека почетна идеја била је: 'ајде да видимо ко је и што је младеж без Бога данас, у 21. стољећу и где се ту ствара тај нови фашистички поредак. Кроз такав процес ми смо писали ауторско дјело које је дубоко инспирирано књигом Бифа (Франко Берарди „Бифо“) Хероји, и онда смо Ивана Вуковић и ја писали текст који се још мењао у процесу. Многи би рекли да је то постдрамски театар, има то елементе и документарног театра, већина текстова су заправо из докумената, није то да ми радимо фикцију. Начин на који су они спојени у истом простору, е то је сад нека фикција, да се нађу те убојице у једном подруму и да имају тај разговор, неки дијалог са учитељем - то је све фикција, нека моја измишљотина, али нам је омогућило да их спојим па да то не буде сад оно неко набрајање него да их ставим у неки оквир.

Читајући Бифа и Едена фон Хорвата постоји повезница, која није нужно у убојицама, него у лику учитеља. Учитељ у роману Омладина без Бога је заправо човек који је комформирао у суставу да би имао здравствено, пензију. То је релативно млад човек у роману, који без обзира што мисли сасвим другачије, нема то ком рећ. Једноставно човек који се нашао у том жрвњу стварања национал-социјализма. Све је писано у првом лицу. Он је заправо прилично згрожен оним што види и заправо неким вредностима до којих он држи и из комформизма он није у стању иступит у таквом суставу или иступит се и јавно се за то борит. Заправо, на неки начин то је био један мотив, како смо сви ми, укључујући уметнике, комформисти - да у име тога што не можеш преживети да ствараш неки релативно мали бенефит, а да одустајеш од можда неких заиста идеала и уверења и гледаш неку неправду и не чиниш ништа и на неки начин имплицитно носиш кривњу за оно што се догађа у свету јер заправо не чиниш ништа. То је негде тема овог романа: да такво стварање фашистичког човека није могуће, а заправо је могуће јер људи који би могли нешто учинити, не чине. У том роману он налази утјеху у Богу из осећаја кривње, он има дијалог са Богом. Ми смо чак то и снимили али нисмо користили, имамо и „deleted scenes“, није све баш ушло. Ето, то је инспирација, ја сам себе сигурно хтио сагледат у односу на комформизам овог времена који сви имамо. Сви ми судјелујемо у овом суставу који је разоран на многе начине. У књизи Бифо сам каже: опростите ми, можда сам песимистичан и можда чак оштро причам, можда је то порнографија, можда је то морбидно. Заправо оно што учитељ њихов у представи изговара је нека комбинација фон Хорватовог учитеља, Бифа и мене. Ту је моја интимна повјезница, у смислу, да љевица тешко налази одговоре. Бифо је сажео кључно питање о ком смо разговарали доста кроз пробе, сви заједно, а то је: што да се ради кад се ништа не може урадит? Како уопће нешто променит кад заправо не видиш и губиш наду да нешто можеш урадити. Бифо и говори у том монологу да интелектуални очај не одбацује емоционалну радост. Себе видим као човека који је веома љево настројен, видим некако да ја немам праву причу. Док десна страна са свим тим радикализмом који носи, веома изокреће и осваја свој простор и да је пуно лакше такве идеје поставити људима.

- На који начин позориште данас може утицати на заједницу?

Више не знам добар одговор. Данас имамо пуно различитих врста театра, толико је диверзифициран... а питање је да ли и један од њих ишта производи. Мени је занимљиво кад је инклузиван , кад неки корисници постану дио процеса, па постану и протагонисти, то је нека врста документаризма. Добар пример је Генерација 91-95. Ти клинци нису били глумци тада, тад су били клинци само, данас су глумци. Они су кроз тај процес нешто добили а можда и нешто мало промјенили у овом свјету. Нисам сигуран да је то сад неки мега успјех, али ако један гледатељ почне мислит другачије, то је нешто. Моћ театра је кад је мањински медиј релативно неважан, не допире до масе, ради за елиту која има довољно пара да га плати и која већ има тај културни капитал са којим долази. Доста је све то цинично. Тако да то питање што да се ради кад се ништа не може направит, је питање које виси и над театром. Не можеш радити театар као посао, то ти је позив.

- Како Вам се допада слоган овогодишњег Битефа?

Данас мораш имати слоган, нешто на шта ће се људи наслонит као концепт. Он има везе са данашњим тренутком, то питање шта би мењали у свету, да ли нам ишта треба? Љубав је стварно битна, она обједињује много тога, није само ова интимна, мислим да се ту мисли на много више. Чак и у политичком смислу, љубав је јако важна, као појам, док неко ће читат искључиво религијски. Мислим, нема револуције без љубави, то је апсолутно точно. Тако да би слоган могао значит и кренимо револуцију испочетка. Љубав можеш идентифицират са много ствари, утолико мислим да је то добар слоган. А опет је то и пјесмица.

- Који је Ваш савет младим колегама?

Како каже учитељ: не судјелуј, не играј ту игру, не веруј ником, па ни мени. Некако ниси сигуран да си у позицији да неком нешто саветујеш. Али мислим да млади људи који се баве театром да покушају задржат оно због чега су почели. Ако је то избор нечега што би требало бити позив, а не посао, да никада не забораве да је позив! Бавити се театром је позив!