.jpg)
- Kako je bilo raditi ovu predstavu? Kakva su Vam iskustva sa mladim glumcima? Koji je bio Vaš osnovni impuls za rad na ovoj predstavi?
Kad sam uopće krenuo raditi pre trideset godina onda smo svi bili mladi ljudi. Posle sam ja dosta često radio sa mladim ljudima, i ono što ljudi znaju pa čak i u Beogradu, radio sam dosta uspešnu predstavu, i regionalno i evropski, zvala se Generacija 91-95, koja je zapravo bila rađena po romanu Borisa Dežulovića, a propituje ratove na ovim prostorima. Likove iz romana igraju mladi ljudi, ratnike iz rata tog vremena. Radi se o ratu u Bosni, o sukobu Muslimana i Hrvata. E sad, umesto odraslih ljudi, uzeo sam da to igraju klinci koji su tad imali od 16 do 18 godina. Bili su rođeni u tom periodu, mnogi od njih su postali glumci. Predstava je gostovala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali nije na Bitefu. Od dvanaest glumaca iz te predstave osam ih je upisalo glumu nakon toga, a dvojica od tih osam su sad u ovoj predstavi. Tako da postoji veza, s tim da su sad skoro deset godina stariji, postoji duga istorija svega.
Proces je bio malo specifičan, u smislu da smo krenuli iz jedne radionice a ne ono „hajde mi sad imamo tekst, pa mi sad igramo neke uloge“, nego smo krenuli iz čitanja manifesta tih mladih masovnih ubojica koji najčešće ubiju sebe ili ih policija ubije. Bifo piše o njima, zapravo on stavlja par citata ali se mogao naći širi materijal, iščitavajući našli smo mnoge veze. Bifo nam je pomogao da to lakše razmemo više teorijski. Mi smo se uhvatili njihovih dnevnika i manifesta kao neke baze u toj radionici i onda smo radili fizički materijal i čitanje toga i razumevanje, da ne bude baš na prvu loptu. Paralelno sa tim smo radili i dramatizaciju tog materijala, a neka početna ideja bila je: 'ajde da vidimo ko je i što je mladež bez Boga danas, u 21. stoljeću i gde se tu stvara taj novi fašistički poredak. Kroz takav proces mi smo pisali autorsko djelo koje je duboko inspirirano knjigom Bifa (Franko Berardi „Bifo“) Heroji, i onda smo Ivana Vuković i ja pisali tekst koji se još menjao u procesu. Mnogi bi rekli da je to postdramski teatar, ima to elemente i dokumentarnog teatra, većina tekstova su zapravo iz dokumenata, nije to da mi radimo fikciju. Način na koji su oni spojeni u istom prostoru, e to je sad neka fikcija, da se nađu te ubojice u jednom podrumu i da imaju taj razgovor, neki dijalog sa učiteljem - to je sve fikcija, neka moja izmišljotina, ali nam je omogućilo da ih spojim pa da to ne bude sad ono neko nabrajanje nego da ih stavim u neki okvir.
Čitajući Bifa i Edena fon Horvata postoji poveznica, koja nije nužno u ubojicama, nego u liku učitelja. Učitelj u romanu Omladina bez Boga je zapravo čovek koji je komformirao u sustavu da bi imao zdravstveno, penziju. To je relativno mlad čovek u romanu, koji bez obzira što misli sasvim drugačije, nema to kom reć. Jednostavno čovek koji se našao u tom žrvnju stvaranja nacional-socijalizma. Sve je pisano u prvom licu. On je zapravo prilično zgrožen onim što vidi i zapravo nekim vrednostima do kojih on drži i iz komformizma on nije u stanju istupit u takvom sustavu ili istupit se i javno se za to borit. Zapravo, na neki način to je bio jedan motiv, kako smo svi mi, uključujući umetnike, komformisti - da u ime toga što ne možeš preživeti da stvaraš neki relativno mali benefit, a da odustaješ od možda nekih zaista ideala i uverenja i gledaš neku nepravdu i ne činiš ništa i na neki način implicitno nosiš krivnju za ono što se događa u svetu jer zapravo ne činiš ništa. To je negde tema ovog romana: da takvo stvaranje fašističkog čoveka nije moguće, a zapravo je moguće jer ljudi koji bi mogli nešto učiniti, ne čine. U tom romanu on nalazi utjehu u Bogu iz osećaja krivnje, on ima dijalog sa Bogom. Mi smo čak to i snimili ali nismo koristili, imamo i „deleted scenes“, nije sve baš ušlo. Eto, to je inspiracija, ja sam sebe sigurno htio sagledat u odnosu na komformizam ovog vremena koji svi imamo. Svi mi sudjelujemo u ovom sustavu koji je razoran na mnoge načine. U knjizi Bifo sam kaže: oprostite mi, možda sam pesimističan i možda čak oštro pričam, možda je to pornografija, možda je to morbidno. Zapravo ono što učitelj njihov u predstavi izgovara je neka kombinacija fon Horvatovog učitelja, Bifa i mene. Tu je moja intimna povjeznica, u smislu, da ljevica teško nalazi odgovore. Bifo je sažeo ključno pitanje o kom smo razgovarali dosta kroz probe, svi zajedno, a to je: što da se radi kad se ništa ne može uradit? Kako uopće nešto promenit kad zapravo ne vidiš i gubiš nadu da nešto možeš uraditi. Bifo i govori u tom monologu da intelektualni očaj ne odbacuje emocionalnu radost. Sebe vidim kao čoveka koji je veoma ljevo nastrojen, vidim nekako da ja nemam pravu priču. Dok desna strana sa svim tim radikalizmom koji nosi, veoma izokreće i osvaja svoj prostor i da je puno lakše takve ideje postaviti ljudima.
- Na koji način pozorište danas može uticati na zajednicu?
Više ne znam dobar odgovor. Danas imamo puno različitih vrsta teatra, toliko je diverzificiran... a pitanje je da li i jedan od njih išta proizvodi. Meni je zanimljivo kad je inkluzivan , kad neki korisnici postanu dio procesa, pa postanu i protagonisti, to je neka vrsta dokumentarizma. Dobar primer je Generacija 91-95. Ti klinci nisu bili glumci tada, tad su bili klinci samo, danas su glumci. Oni su kroz taj proces nešto dobili a možda i nešto malo promjenili u ovom svjetu. Nisam siguran da je to sad neki mega uspjeh, ali ako jedan gledatelj počne mislit drugačije, to je nešto. Moć teatra je kad je manjinski medij relativno nevažan, ne dopire do mase, radi za elitu koja ima dovoljno para da ga plati i koja već ima taj kulturni kapital sa kojim dolazi. Dosta je sve to cinično. Tako da to pitanje što da se radi kad se ništa ne može napravit, je pitanje koje visi i nad teatrom. Ne možeš raditi teatar kao posao, to ti je poziv.
- Kako Vam se dopada slogan ovogodišnjeg Bitefa?
Danas moraš imati slogan, nešto na šta će se ljudi naslonit kao koncept. On ima veze sa današnjim trenutkom, to pitanje šta bi menjali u svetu, da li nam išta treba? Ljubav je stvarno bitna, ona objedinjuje mnogo toga, nije samo ova intimna, mislim da se tu misli na mnogo više. Čak i u političkom smislu, ljubav je jako važna, kao pojam, dok neko će čitat isključivo religijski. Mislim, nema revolucije bez ljubavi, to je apsolutno točno. Tako da bi slogan mogao značit i krenimo revoluciju ispočetka. Ljubav možeš identificirat sa mnogo stvari, utoliko mislim da je to dobar slogan. A opet je to i pjesmica.
- Koji je Vaš savet mladim kolegama?
Kako kaže učitelj: ne sudjeluj, ne igraj tu igru, ne veruj nikom, pa ni meni. Nekako nisi siguran da si u poziciji da nekom nešto savetuješ. Ali mislim da mladi ljudi koji se bave teatrom da pokušaju zadržat ono zbog čega su počeli. Ako je to izbor nečega što bi trebalo biti poziv, a ne posao, da nikada ne zaborave da je poziv! Baviti se teatrom je poziv!
.jpg)
