Фото: Синиша Трифуновић
Педесет треће издање Битефа, једног од најзначајнијих европских позоришних фестивала, и ове године ће се традиционално одржати у другој половини септембра. Из уметничког тима фестивала стижу информације о томе како се водило рачуна о посебној заступљености домаћег позоришта на овогодишњем Битефу. Презентација домаћег позоришта ће се реализовати тако да његова видљивост буде највећа могућа, са посебним акцентом на комуникацију са гостима фестивала, страним кураторима и критичарима.
Једна од представа која ће се наћи у главном програму Битефа је и Молијеров Тартиф, у копродукцији Народног позоришта из Сомбора и Српског народног позоришта из Новог Сада и у режији Игора Вука Торбице. Ова продукција је већ, готово једногласно, од стране домаће критике проглашена позоришним догађајем сезоне, па се са нестрпљењем очекују и реакције међународне критичарске јавности на 53. Битефу.
Уврштавањем представе Тартиф у главни програм Битефа, промовише се домаће позориште, али и још један од важних стратешких циљева фестивала. Ради се о промоцији аутора млађе генерације у међународним оквирима. У претходним издањима, Битефова публика је имала прилику да упозна звезде у успону, Ерсана Мондтага и Надава Барнеу. Ове године се догодило да је млади аутор кога промовишемо уједно и домаћи аутор. Из тима фестивала најављују да ће у најкраћем року бити објављена информација и о другој српској представи која ће се наћи у главном програму Битефа.
Игор Вук Торбица ће се публици Битефа представити по први пут, а уметнички директор фестивала Иван Меденица, у својој критици Тартифа објављеној у недељнику НИН, између осталог каже:
„Са завршном појавом представника недефинисане власти, а који га неће ухапсити као у Молијеровој драми, може се ишчитати други идентитет лика: он је експонент неког аутократског режима који малигно растаче породице и цело друштво. Међутим, Торбица не допушта да се недвосмислено закључи о ком је режиму реч… Он то не ради из политичког и/или уметничког страха, већ зато што ово није представа о Тартифу и власти коју он представља. Представа је о нама, о публици. На веома ненападан начин (без употребе вечитих огледала која ће нам се у српском театру још више попети на главу од микрофона), Тартиф је само криво огледало у коме се виде прави кривци за несрећне судбине које живимо - ми сами.“
