Да ли сте открили нешто ново по питању људске природе у представи Remote X?
Како то обично иде са нечим новим што учите, често заборавите шта сте специфично научили или када и где, али сам дефинитивно стекао неке занимљиве увиде, о самом себи али и о понашању у групи, затим публици, јавности, пролазницима, као и о начину на који људи реагују једни на друге. Врло је специфична ситуација у коју смештамо публику, али и остале који сведоче извођењу, те дефинитивно постоје шаблони понашања. Оно што је добро је да мање или више постоје сличности у сваком граду, бар у којима сам радио до сада, тако да постоје специфичности које се понављају у свим локалитетима, како људи реагују на одређене ситуације.
Да ли имате пример неке одређене ситуације?
Начин на који људи урањају у само извођење је веома различит од места до места, али увек долази до прихватања, на моје изненађење. Обично људи чак и током пробе брзо реагују на групу, иако је мања група, али у једном граду у коме смо изводили није било реакције уопште до самог извођења и одједном су сви актери кренули да реагују и то веома јако. Нисам сигуран која је баријера, али у једном тренутку је и четрдесеторо људи около гледало у нас и питало се шта то радимо. Чини ми се као да је у питању математичко или техничко питање. Група је, пре свега, пуно приметнија. Са друге стране, у неким градовима слушалице и микрофони су скоро неприметни, док смо у неким другим имали већу техничку опрему. Такође, људи су углавном доста стидљиви, али постоје неке приметне, просто неуобичајене акције и актери се опусте па људи са стране обраћају пажњу. Такође се дешавало да у неким градовима људи прате навигацију, глас из слушалица, док у другим сами имају идеју где треба да иду.
Да ли је резултат увек у складу са Вашим очекивањима за одређени град?
Није. Неки клишеи се дешавају, на пример у Јужној Америци људи слободно плешу и певају, али у другим земљама су стидљиви што се тиче тога, али су слободнији око неких других акивности.
Да ли очекујете неке специфичне реакције од публике у Београду?
Не, заправо. Није ствар толико ни у посматрању од земље до земље, већ зависи и од тога који фестивал позива представу на гостовање, па ефекат зависи и од тога за коју врсту јавности презентујемо. Рецимо на Битефу очекујем публику доста упознату са позориштем, високо интелигентну која познаје извођачке уметности. Рецимо у једном граду у коме смо реализовали представу, речено ми је да никад ништа слично није рађено, да је пројекат веома непознат за сам град. Ипак, публика је била доста заинтересована, активна и отворена за искуство. У Русији сам приметио јаку емоционалну реакцију према извођењу, док рецимо у Кини, што је клише али је тако, публика је веома пажљиво слушала и пратила шта глас говори, добро је пратила сценарио и размишљала о њему.
Да ли се људи у групама повезују између себе?
Сам пројекат је такав да немају пуно прилике да причају између себе, али се дефинитвно примећује присуство некакве комуникације. Не код свих, примећује се да неки људи потпуно проживљавају искуство за себе, док други више уживају у групи и посматрају друге. Оно што могу да кажем је да сам приметио колико се мој лични однос према групи променио и проживео сам нека позната осећања. Као када дођете у нови разред или било коју другу групу, посматрате људе око себе и за неког помислите „Ово би могао да буде мој најбољи пријатељ“. На крају, увек се заправо повежете са другим људима, које прво нисте ни примећивали.
