О представи
Шесторо акробата ужива у препрекама и сусретањима, трудећи се да остану у сталном покрету. Повезују тела, преплићу руке и ноге, трагају за необичним облицима, непрестано досежући дисбаланс трудећи се и не успевајући, покушавајући да иду корак даље, да постигну још комплексније, чак и чудније покрете… Они дају све од себе да преброде препреке, да их не виде, апсорбују. Укратко, они их трансформишу и окрећу у своју корист. Акробате представе Ретке птице не теже да нађу равнотежу или да обликују фигуре већ да непрекидно трагају за развојем покрета и учествују у њима. Сваки покушај да се одржи равнотежа је илузоран. Стална је само непрекидна трансформација. Они непрестано развијају форме које се на неочекиван начин трансформишу у нешто ново, изазивајући тиме низ реакција које су ништа мање него спектакуларне.
Није битно победити или изгубити, већ не застати. У извесном смислу, непрекидно се играти…
О ауторима
АРНО ФЕРЕРА је завршио студије физичког позоришта у Scuola Teatro Dimitri (Швајцарска), након чега се десет година бавио гимнастиком и, упоредо с тим, шест година студирао барокну музику на Conservatorio della Svizzera Italiana. Одабравши Брисел као базу, завршио је обуку из области савременог плеса и пропутовао Европу са Мартином Шиком и Дамиром Тодоровићем, са представом Одмор на позорници (Holiday od stage), као и са представом Таштина: Ја мрзим овај посао (Vanity: I Hate This Job), насталој у копродукцији трупе Opera retablO и Перформа фестивала. Ради као драматург, бави се дизајном и израдом позоришних маски за многе представе плесне компаније кореографа Јорија Дубеа, која је тренутно на гостовању широм Европе и Азије. Рад на маскама омогућио му је да се упусти у истраживање инстинктивног покрета и у анализу моторике животињског света. Са трупом Вук за човека упознао се 2015. године, добио улогу у представи Face Nord, и потом учествовао у креирању представе Ретке птице.
АЛЕKСАНДАР ФРЕЈ гаји заљубљеност у физички однос који потиче из десетогодишњег бављења џудом. После почетног искуства уличног забављача, завршио је Национални центар циркуских уметности CNAC (Centre National des Arts du Cirque), где је стекао звање „базе“ у балансирању на рукама. По завршетку обуке, изградио је сопствену идеју акробатског подизања и делио то искуство с великим бројем трупа пре него што је оформио своју плесну трупу La Compagnie des Syrtes, па позоришну трупу Anamorphose и, на крају, циркуску, Cheptel Aleïkoum, чији је и члан. Такође је основао трупу Warm, заједно са Давидом Бобеом. Глумећи у представи Les Sublimes са Гајом Алушеријем, упознао је Фредерика Арсенуоа, с којим је 2005. основао трупу Вук за човека. Представа Appris par Corps ударила је темеље једног физичког свемира 2007, који се радикалније проширио представом Face Nord, 2011. године. Његово истраживање је посебно дошло до изражаја у Пројекту „бака“ (Projet Grand-mère), који је развио у сарадњи са старијим особама.
МИKА ЛАФОРГ је рођен у Гаскоњи 1980. године. Kад му је био 13 година, постао је учесник у представи Pop-circus Big Top. Пет година касније, вратио се у родни крај и отпочео тренинг у CNAC-u, где је процветао у ваздушним акробацијама. Стекао је диплому Мајстора циркуских вештина и заједно са акробаткињом Kларом Пок осмислио наступ у два чина под називом Comme demain si ça vient, који су приказани током циркуског фестивала у Ла Вилету. Истовремено су основали трупу Nushka са Антек Kлемом и креирали шоу A coup de bec. Године 2005. мења партнера и ради ваздушну акробатику са Софијом Перез. Из те сарадње настало је неколико наступа који су представљени као део циркуса Cheptel Aleïkoum, укључујући и наступ Perpète, који је поставила трупа Нусхка. Мика је наступао и у другој продукцији исте трупе. Године 2009, Мика се поново прикључио трупи Надир у представи Shoot the Girl First, а 2010. трупа Вук за човека изабрала га је да учествује у представи Face Nord. После неколико година проведених са трупом, тренутно учествује у представи Ретке птице.
СЕРЂИ ПАРЕС почео је да се бави физичким позориштем са 16 година, и тако се упутио у основе акробатике. Опробао се у разним циркуским дисциплинама, уписао школу Rogelio Rivela у Барселони, затим наставио студије на Шведском универзитету за циркус и плес (DOCH) у Стокхолму. Његов лични рад почео је кроз експериментисање и истраживање, поготово у области баласнирања на рукама. Трупи Вук за човека прикључио се 2011. у представи Face Nord. Затим је сарађивао с разним кореографима савременог плеса, међу којима су Антон Лачки, Дамијен Јалет, Ерна Омарсдотир и Еулалија Егад. Серђи се такође бави едукацијиом. Поново се прикључио трупи Вук за човека 2017, на представи Ретке птице.
ФРЕДЕРИ ВЕРНИЈЕ гаји страсну жеђ за сазнањем о томе како функционишу свет и људи којима је окружен. Иако се пасионирано бавио фотографијом, механиком и спортовима на води, Фредери је постао циркуски извођач кад му је било 18 година. Открио је у себи љубав према позорници и после једног случајног сусрета у Регионалном центру за циркуске уметности „Балтазар“, закорачио је на њу. У националној школи Rosny-sous-Bois (ENACR), после сусрета са Жустин Бертиј, искристалисала се његова одлука да постане „база“. Захваљујући том јединственом наступу удвоје, доспео је у Национални центар за циркуске уметности у Шалону. По завршетку школовања, оформио је, са Жустином, трупу NOOS. Са трупом Вук за човека срео се 2012, захваљујући радионици коју је трупа организовала. Будући да се с њима нашао у погледу размишљања и истраживања, прикључио им се у представи Ретке птице.
ШПЕЛА ВОДЕБ рођена је 1984. у Словенији, тренутно је настањена у Барселони, ради у Шпанији, Словенији и Француској. Завршила је Салцбуршку експерименталну академију за плес SEAD, с посебним фокусом на савремени плесни перформанс. Године 2010. завршава последипломске студије као члан пројекта Bodhi, плесне компаније под вођством Сјузан Kвин, директорке академије. Од тада сарађује са интернационалним уметницима, а сарађивала је и са трупама попут Enclave Arts del Moviment, у режији Роберта Оливана (Место за покоп странаца), Atempo Circ (Deal), Editta Braun Company, под вођством Томажа Симатовица. Тренутно сарађује са трупом Milan Tomašik & Co (представе Сезона лова / Hunting Season, Сребрноплава / Silver Blue, а и у новој представи, у припреми, Слободан пад / Free Fall), као и са трупом Вук за човека на продукцији Ретке птице. Ради и као асистенткиња кореографа, бави се едукацијом и држи радионице.
Извод из критика
Покрети су лагани и меки, али то није ни битно јер нико од нас ионако не може да их понови. Серђи чучи на Александровим врховима прстију. Већ то само по себи представља равнотежу и акробатику. Они испитују границе равнотеже. Удвоје, утроје, или сви заједно, ове акробате стварају сопствени језик: језик о игри и емоцијама у ком, пре свега, издржљивост тела прича о тајни међуљудских односа.
Мери-Kлер Поарије, abrideabattue.blogspot.com
Нема ни музике, ни тензије, ни пражњења после ње, тако типичних за циркус. Уместо тога, сви смо сконцентрисани на физичку спремност извођача, и сваки нови покрет је важан догађај. Kроз тај минимализам и усредсређеност на телесни контакт, гради се неки интимни, готово сензуални ефекат. Оно што почиње у средини шатора прелази у неки „путујући“ покрет, а затим остали извођачи, један по један, полако израњају из публике. Они се утапају у групу, ритам се убрзава, и акробатски трикови постају све сложенији.
Јерон ван Веј, theaterkrant.nl
