O predstavi
Šestoro akrobata uživa u preprekama i susretanjima, trudeći se da ostanu u stalnom pokretu. Povezuju tela, prepliću ruke i noge, tragaju za neobičnim oblicima, neprestano dosežući disbalans trudeći se i ne uspevajući, pokušavajući da idu korak dalje, da postignu još kompleksnije, čak i čudnije pokrete… Oni daju sve od sebe da prebrode prepreke, da ih ne vide, apsorbuju. Ukratko, oni ih transformišu i okreću u svoju korist. Akrobate predstave Retke ptice ne teže da nađu ravnotežu ili da oblikuju figure već da neprekidno tragaju za razvojem pokreta i učestvuju u njima. Svaki pokušaj da se održi ravnoteža je iluzoran. Stalna je samo neprekidna transformacija. Oni neprestano razvijaju forme koje se na neočekivan način transformišu u nešto novo, izazivajući time niz reakcija koje su ništa manje nego spektakularne.
Nije bitno pobediti ili izgubiti, već ne zastati. U izvesnom smislu, neprekidno se igrati…
O autorima
ARNO FERERA je završio studije fizičkog pozorišta u Scuola Teatro Dimitri (Švajcarska), nakon čega se deset godina bavio gimnastikom i, uporedo s tim, šest godina studirao baroknu muziku na Conservatorio della Svizzera Italiana. Odabravši Brisel kao bazu, završio je obuku iz oblasti savremenog plesa i proputovao Evropu sa Martinom Šikom i Damirom Todorovićem, sa predstavom Odmor na pozornici (Holiday od stage), kao i sa predstavom Taština: Ja mrzim ovaj posao (Vanity: I Hate This Job), nastaloj u koprodukciji trupe Opera retablO i Performa festivala. Radi kao dramaturg, bavi se dizajnom i izradom pozorišnih maski za mnoge predstave plesne kompanije koreografa Jorija Dubea, koja je trenutno na gostovanju širom Evrope i Azije. Rad na maskama omogućio mu je da se upusti u istraživanje instinktivnog pokreta i u analizu motorike životinjskog sveta. Sa trupom Vuk za čoveka upoznao se 2015. godine, dobio ulogu u predstavi Face Nord, i potom učestvovao u kreiranju predstave Retke ptice.
ALEKSANDAR FREJ gaji zaljubljenost u fizički odnos koji potiče iz desetogodišnjeg bavljenja džudom. Posle početnog iskustva uličnog zabavljača, završio je Nacionalni centar cirkuskih umetnosti CNAC (Centre National des Arts du Cirque), gde je stekao zvanje „baze“ u balansiranju na rukama. Po završetku obuke, izgradio je sopstvenu ideju akrobatskog podizanja i delio to iskustvo s velikim brojem trupa pre nego što je oformio svoju plesnu trupu La Compagnie des Syrtes, pa pozorišnu trupu Anamorphose i, na kraju, cirkusku, Cheptel Aleïkoum, čiji je i član. Takođe je osnovao trupu Warm, zajedno sa Davidom Bobeom. Glumeći u predstavi Les Sublimes sa Gajom Alušerijem, upoznao je Frederika Arsenuoa, s kojim je 2005. osnovao trupu Vuk za čoveka. Predstava Appris par Corps udarila je temelje jednog fizičkog svemira 2007, koji se radikalnije proširio predstavom Face Nord, 2011. godine. Njegovo istraživanje je posebno došlo do izražaja u Projektu „baka“ (Projet Grand-mère), koji je razvio u saradnji sa starijim osobama.
MIKA LAFORG je rođen u Gaskonji 1980. godine. Kad mu je bio 13 godina, postao je učesnik u predstavi Pop-circus Big Top. Pet godina kasnije, vratio se u rodni kraj i otpočeo trening u CNAC-u, gde je procvetao u vazdušnim akrobacijama. Stekao je diplomu Majstora cirkuskih veština i zajedno sa akrobatkinjom Klarom Pok osmislio nastup u dva čina pod nazivom Comme demain si ça vient, koji su prikazani tokom cirkuskog festivala u La Viletu. Istovremeno su osnovali trupu Nushka sa Antek Klemom i kreirali šou A coup de bec. Godine 2005. menja partnera i radi vazdušnu akrobatiku sa Sofijom Perez. Iz te saradnje nastalo je nekoliko nastupa koji su predstavljeni kao deo cirkusa Cheptel Aleïkoum, uključujući i nastup Perpète, koji je postavila trupa Nushka. Mika je nastupao i u drugoj produkciji iste trupe. Godine 2009, Mika se ponovo priključio trupi Nadir u predstavi Shoot the Girl First, a 2010. trupa Vuk za čoveka izabrala ga je da učestvuje u predstavi Face Nord. Posle nekoliko godina provedenih sa trupom, trenutno učestvuje u predstavi Retke ptice.
SERĐI PARES počeo je da se bavi fizičkim pozorištem sa 16 godina, i tako se uputio u osnove akrobatike. Oprobao se u raznim cirkuskim disciplinama, upisao školu Rogelio Rivela u Barseloni, zatim nastavio studije na Švedskom univerzitetu za cirkus i ples (DOCH) u Stokholmu. Njegov lični rad počeo je kroz eksperimentisanje i istraživanje, pogotovo u oblasti balasniranja na rukama. Trupi Vuk za čoveka priključio se 2011. u predstavi Face Nord. Zatim je sarađivao s raznim koreografima savremenog plesa, među kojima su Anton Lački, Damijen Jalet, Erna Omarsdotir i Eulalija Egad. Serđi se takođe bavi edukacijiom. Ponovo se priključio trupi Vuk za čoveka 2017, na predstavi Retke ptice.
FREDERI VERNIJE gaji strasnu žeđ za saznanjem o tome kako funkcionišu svet i ljudi kojima je okružen. Iako se pasionirano bavio fotografijom, mehanikom i sportovima na vodi, Frederi je postao cirkuski izvođač kad mu je bilo 18 godina. Otkrio je u sebi ljubav prema pozornici i posle jednog slučajnog susreta u Regionalnom centru za cirkuske umetnosti „Baltazar“, zakoračio je na nju. U nacionalnoj školi Rosny-sous-Bois (ENACR), posle susreta sa Žustin Bertij, iskristalisala se njegova odluka da postane „baza“. Zahvaljujući tom jedinstvenom nastupu udvoje, dospeo je u Nacionalni centar za cirkuske umetnosti u Šalonu. Po završetku školovanja, oformio je, sa Žustinom, trupu NOOS. Sa trupom Vuk za čoveka sreo se 2012, zahvaljujući radionici koju je trupa organizovala. Budući da se s njima našao u pogledu razmišljanja i istraživanja, priključio im se u predstavi Retke ptice.
ŠPELA VODEB rođena je 1984. u Sloveniji, trenutno je nastanjena u Barseloni, radi u Španiji, Sloveniji i Francuskoj. Završila je Salcburšku eksperimentalnu akademiju za ples SEAD, s posebnim fokusom na savremeni plesni performans. Godine 2010. završava poslediplomske studije kao član projekta Bodhi, plesne kompanije pod vođstvom Sjuzan Kvin, direktorke akademije. Od tada sarađuje sa internacionalnim umetnicima, a sarađivala je i sa trupama poput Enclave Arts del Moviment, u režiji Roberta Olivana (Mesto za pokop stranaca), Atempo Circ (Deal), Editta Braun Company, pod vođstvom Tomaža Simatovica. Trenutno sarađuje sa trupom Milan Tomašik & Co (predstave Sezona lova / Hunting Season, Srebrnoplava / Silver Blue, a i u novoj predstavi, u pripremi, Slobodan pad / Free Fall), kao i sa trupom Vuk za čoveka na produkciji Retke ptice. Radi i kao asistentkinja koreografa, bavi se edukacijom i drži radionice.
Izvod iz kritika
Pokreti su lagani i meki, ali to nije ni bitno jer niko od nas ionako ne može da ih ponovi. Serđi čuči na Aleksandrovim vrhovima prstiju. Već to samo po sebi predstavlja ravnotežu i akrobatiku. Oni ispituju granice ravnoteže. Udvoje, utroje, ili svi zajedno, ove akrobate stvaraju sopstveni jezik: jezik o igri i emocijama u kom, pre svega, izdržljivost tela priča o tajni međuljudskih odnosa.
Meri-Kler Poarije, abrideabattue.blogspot.com
Nema ni muzike, ni tenzije, ni pražnjenja posle nje, tako tipičnih za cirkus. Umesto toga, svi smo skoncentrisani na fizičku spremnost izvođača, i svaki novi pokret je važan događaj. Kroz taj minimalizam i usredsređenost na telesni kontakt, gradi se neki intimni, gotovo senzualni efekat. Ono što počinje u sredini šatora prelazi u neki „putujući“ pokret, a zatim ostali izvođači, jedan po jedan, polako izranjaju iz publike. Oni se utapaju u grupu, ritam se ubrzava, i akrobatski trikovi postaju sve složeniji.
Jeron van Vej, theaterkrant.nl
