О представи
Орестија није само једина сачувана античка тетралогија и једна од највећих трагедија икада написаних, већ и мит о оснивању цивилизације, о добу када су зачарани круг крвне освете, и принцип око-за-око, замењени принципима правде, интеграције и помирења.
Мило Рау задржава античку грандиозност трагедије али је доводи у везу са савременим проблемима. Шта значи бити „цивилизован” у свету глобализације? Kакав је, уопштено узев, однос између такозваног Запада и Средњег истока који снабдева горивом нашу економију која ради на нафту? Kаква је одговорност уметника када се бави међународним пројектима? Шта може, а шта треба да буде урађено у подручју између колонијализма и незнања? Шта би била нека савремена Орестија?
О ауторима
МИЛО РАУ (1977) називан је од стране критике „најутицајнијим“ (Цајт), „најнаграђиванијим“ (Л Соар), „најзанимљивијим“ (Стандард), и „најамбициознијим“ (Гардијан) уметником данашњице. Студирао је социологију, немачки и романске језике и књижевност у Паризу, Берлину и Цириху под менторством Пјера Бурдијеа и Цветана Тодорова. Од 2002, потписује преко педесет представа, филмова, књига и акција. Његове продукције су приказане на свим већим међународним фестивалима, међу којима су Позоришни сусрети у Берлину, Авињонски фестивал, Венецијанско бијенале позоришта, Фестивал у Бечу, као и бриселски Фестивал уметности, а гостовале су у више од тридесет земаља широм света. Рау је добитник многобројних признања, међу којима су и награда „Петер Вајс“ (2017), награда телевизијске станице 3сат (2017), место предавача из области драме на Сарбрикену, као и престижна награда Међународног позоришног института Немачке која се додељује на Светски дан позоришта, а чији је он најмлађи добитник после Франка Kасторфа и Пине Бауш. Године 2017. Рау је проглашен редитељем године у анкети критичара коју је спровео часопис Дојче бине. Године 2018, примио је Европску позоришну награду, а 2019. добио први почасни докторат из области позоришта универзитета Лундус у Шведској. Рау је активан и као телевизијски критичар и предавач, а веома је плодан и као писац. Од почетка сезоне 2018/19. на месту је уметничког директора позоришта НТГент.
Извод из критика
Рат као симбол пропасти цивилизације често је присутан у позоришту, многи комади баве се ужасима и последицама по преживеле. То је случај и са Орестом у Мосулу, међутим, приступ редитеља Мила Рауа превазилази уобичајену праксу јер се он са својом представом дословно сели у ратну зону.
Jirgen Bebers-Zisman, WAZ
Пројекат ни у ком случају није неконтроверзан, између осталог и зато што је његов настанак био небезбедан по учеснике. Манифест који је Рау саставио за своје позориште у Генту садржи ставку да бар једна продукција годишње мора настати у кризном подручју. Представа Орест у Мосулу том захтеву одговара на најдиректнији могући начин.
Martin Krumbholc, Nahtkritik
Трупа састављена од извођача из разних земаља на дирљив начин приказује бол, патњу и спиралу насиља. Рау нас приморава да гледамо како људи бивају упуцани. Немогуће је одвратити поглед јер је све исувише близу. Позориште мора бити и место где се износе политичке истине, а овде је то успешно спроведено.
Хане Хепнер
Мило Рау античку драму схвата као водич кроз савремени тренутак, те одлази пут разореног Мосула у Ираку у потрази за траговима последица насиља и наде у правду. Публика у распродатом позоришту прати га без даха на том путу у таму и поноре човечанства. Ретко када се у позоришту доживи таква тишина, и ретко када концентрација буде тако јасно видљива.
Jirgen Bebers-Zisman, WAZ
.jpg)
