О представи
О месу и бетону - кореографска инсталација представља позив да се у потпуности урони и активно учествује у искуству које се бави испитивањем тренутног људског стања из перспективе тела. Налазећи се на граници између савременог плеса, извођачке уметности, визуелне уметности и друштвеног експеримента, овај рад поставља питања о начину живота у великим урбаним центрима, као и на који начин наш актуелни економски систем обликује наше понашање. Публика је позвана да уђе у извођачки простор под маскама направљеним од папирних кеса. Од тог тренутка почиње нека врста игре у виду социолошког експеримента. Фикција и стварност се мешају и дело полако почиње да израња. Простор, време и публика су део представе. Тело, понашање, коегзистенција и однос са нама самима, са другима и са окружењем представљају централни део драматургије.
О ауторки
ЛУСИЈАНА ЛАРА је кореографкиња, исраживачица и редитељка. Основала је плесну трупу Anti Status Quo 1988. године. Мастер студије из области уметности завршила је на универзитету у Бразилији, студирала је у Лабан центру (Велика Британија), док је основне студије из области извођачких уметности стекла на Факултету уметности Dulcina de Morais у Бразилији. Ауторка је више од 20 представа са трупом у разним форматима, за разне извођачке просторе. Њен рад одликује експериментални приступ, хибридност и политичност, као и снажна повезаност са визуелним уметностима.
Извод из критика
О месу и бетону - кореографска инсталација импресивна је представа бразилске плесне компаније Anti Status Quo. То два сата дуго искуство није увек пријатно за публику, али је ипак препуно слојева који се, један по један, лагано разоткривају не губећи притом на интензитету...
Адријана Павлова, Глобо
Присуствовали смо израженој естетици и пластичној композицији изузетне лепоте. Још једна продукција плесне компаније Anti Status Quo која на дубок и уметнички заокружен начин испољава бригу за друштвена и политичка питања.
Žoao Antonio Estevez, IV Mostra de Dança, XYZ
Продукција је бриљантна јер говори потпуно савременим језиком који збуњује публику. Интеракција која постоји збуњује нас те не знамо јесмо ли унутар комада или смо тек посматрачи. Људи улазе под маскама и, у извесном смислу, тиме губе идентитете. Реч је о представи која се поиграва ликовима, тако да се публика и протагонисти губе у гомили разбацаног смећа.
Хуго Родас, Žornal de Brazilija
