Kао исходи поретка, на прелому векова, израстају праксе имерзивног позоришта у потрази за свим приликама „економије искуства“. Могу се оне посматрати као верне рефлексије неолибералног диктата, декларативно ослобођеног идеологије и усмереног на нарцистичку гратификацију појединца - оног независног и активног грађанина, жељног да привилеговани свет уживања прошири новим надражајима, да у уметности учествује, да продукује, да бира, да прекорачује познате границе грађанског позоришног оквира. Уједно, најважнији протагонисти имерзивних пракси, заведени неолибералним етосом, спремно одговарају на захтеве тржишта: показују завидан степен предузимљивости (artrepreneurs) и постају тако не само његови заговорници већ и стожери. Тековине партиципације и контекстуалних пракси усмерених на промену друштвених односа постају само удаљени ехо, или чак шум који отежава реформулисање појма одговорности. Међутим, апотеоза индивидуе и свих њених номиналних слобода исцрпљује се лако већ у садржајима, док се занемарују фундаменталне претпоставке самог извођења. Позориште је уметност односа, то је извесно: немогуће је уклонити, још мање игнорисати потенцијалност релација које се стварају током сваког извођачког чина. Имерзивно искуство у колективу, које актери позоришта могу заједно створити, и пре но што га осете или пак освесте у свом пуном виду, истовремено је и искуство самог колективитета. Једног. Новог. Могућег. Можда привременог за почетак, због тога не мање снажног или важног. Уједно, то је искуство рекреирања релација - трансиндивидуалних, насталих на основу заједничког, али без нужног укидања сингуларитета. С таквим искуством израња и идеолошка матрица која нам испрва недостаје. Појављују се и бројна питања: Где су све тачке укрштања имерзивног позоришта и практиковања заједничког? Kако савремене имерзивне праксе могу деловати на опажање, разумевање и доживљај заједништва? Kакве релације могу настати током имерзивног позоришног искуства? На који начин се може тумачити пропустљивост граница између свих учесница/ка у креативном процесу, у односу на простор конструисања алтернативних друштвених модела? Kоје су функције колективног стварања? Kоји су домети, која ограничења? Kако актери имерзивног позоришта виде своје социјалне улоге унутар заједница у којима раде? Kако би могли да их виде?
У дијалогу о могућем утицају савремених извођачких пракси учествују теоретичарке/и и ауторке/и који у својим радовима препознају различите видове и исходе имерзивних процеса, као и њихове политичке импликације. Биће речи о партиципацији, смеру покренутих деловања, извесним обртима и скривеним моћима позоришних савременика.
За све посетиоце програма улаз је слободан.
