- Према Вашем мишљењу, ко је све одговоран за злочин који почини појединац? Да ли бисмо у некој алтернативној стварности као друштво могли спречити ексцес господина Р? У којој мери и да ли можемо да говоримо о господину Р као о трагичком јунаку данашњице?
За сваки злочин је одговоран онај који га почини, ту нема дилеме. Не би било добро да је другачије, посебно не на овим просторима. Посебно не након ратова и пост-ратова како ми волимo називати контексте и емотивна стања у којима живимо. Али, ви питате вјеројатно пуно више о клими у нашим земљама, о одговорности за појединца, одговорности друштва за појединца, а не механизме којима се то постиже. Наиме, механизме којима би се трeбало постизати, јер нема ничег институционализираног у том смислу - обично се све своди на неке синдикалне или социјалне сервисе, избројиве и ријешиве бројкама. И дакако разне наше самопомоћи, њу ејџ медитације, психотретмане и слично. Човјек се помаже како зна и умије. Друштво почива на мантрама, од којих је једна од главних свакако појединац и обитељ која га чини; а исто то друштво нема лијек за оне ситуације кад све с тим појединцем и његовом обитељи оде к врагу, кад помоћ недостаје... Не постоји чак ни свијест да би то требало, нити постоји неки јавни говор о томе, нити нешто институционално. Намјерно не говорим о угроженим скупинама, него баш о оним „нормалним“, онима око нас - о нама. Тако је и Господин Р више упозорење или вапај, врисак, аларм, више је све то и још тога у том смислу, него неки традиционални лик, неки лик у костиму, изашао из гардеробе пригодно нашминкан. Он је сировина, необрађени материјал, кога треба препознати као опасност. Више је тезичан него животан, а опет парадоксално стварнији од самог живота, проницљивији и јаснији од неког лика из такозваног психолошког реализма. Моћан у том негативитету који се из њега лучи. И он није отјелотворење зла, није зао, као што није ни добар, ни великодушан, он је напросто просјечан и што нас може највише сметати - нормалан. Тај филм по којем смо Н. Говедарица и ја сложили драматуршку базу за представу, је прије свега јасан, чист, оштар, сулудо точан у својој намјери да каже оно што мора рећи, а што многи не виде јер се напросто то тешко види.
- Концепт породице се готово чини неодрживим у данашњици, а чињенично стање је да млади све више одлажу или у потпуности одбацују могућност породице као одрживог облика заједнице. Шта су према вашем мишљењу изазови савремене породице и да ли сте у раду на Зашто је полудео господин Р? имали инспирацију у породици коју бисте могли да поделите са нама?
Не знам точно колико статистички млади одбацују традиционалан брак или барем традиционално оснивање брака, мислим да то овиси од мјеста до мјеста и од државе до државе. Рецимо, знам да су млади из БиХ изнимно сензибилизирани, посебно задњих година за све што има везе са традиционалним вриједностима, па тако и за брак, породична питања и сл. Млади нараштаји посебно су инфицирани свим оним шта се догађало задњих година на овим просторима, специјално са политикама које су по правилу десне оријентације, па та сензибилизираност очито има и своје консеквенце. Али, ако говоримо уопће о појмовима као што су брак, породица данас, онда дакако морамо потпуно ревидирати њихова значења, улоге праксе итд. Рецимо у подручју сигурности, топлине и слично, а у исто вријеме с друге стране присиле, манипулације и лажног морала. Ту негде налазимо мотиве и за нашу представу. У Хрватској смо имали проблема са референдумом за или против геј бракова, где су одређене прилично исполитизиране скупине, под мотивом заштите традиционалних вриједности заправо монополизиране и злоупотребљавају уопће улогу породице данас у друштву, њено значење и функцију. Резултати су били поражавајући.
- Зашто је полудео господин Р? је у једној својој димензији смештена у седамдесете године и у Западну Немачку, али у анахроном поступку, у ту прошлост допире глас који је допро познат са данашњег ЛЦД телевизора. У којој мери и на који начин сте правили везу данашњице са седамдесетим годинама прошлог века?
Не постоји, или боље рећи, нема смисла данас у театру говорити о реализму превазиђеног типа, у којем не може свашта да се догоди, па тако и да се састану реализми из два различита времена. Значај оног који говори са ТВ екрана не би био исти, да сам пустио говор немачког канцелара на преласку из 60-тих у 70-те - Успут речено, то је био В. Бранд и све што спада у његову еру - и при том задржао дослиједност, поштујући вријеме из којег прича долази, умјесто гласа актуалног српског предсједника, те познатих му фраза на које су већ сви навикли. Садржај сцене остаје исти, али значај говора, као и његова јасноћа расте, као и јунакова склоност. Што би се рекло, један елемент смо подцртали и учинили га можда не нашим, али свакако приступачнијим и ближим. Комуницирам са људима који живе данас и за које претпостављам да нису чули, осим вјеројатно пар изнимака за В. Бранда, а ја морам у кратком времену да створим однос с њима. Тако театарски реализам постаје шири од свих навикнутих реализама, тј. постаје специфичан - постаје неки метајезик дозвољен само у театру.
- Зашто је полудео господин Р? обилује метатеатарским моментима и некако се у читавој представи осети да је важно што она јесте представа у позоришту, па чак и натписом који постоји у две равни, у једној предњој у распаду, а у задњој као јасна сугестија о важности представе за друштво. Шта је за Вас улога позоришта и о каквом је по Вама реч сукобу простора иза и испред рампе који нам нудите у представи, држећи нас једно време испред завесе, а на моменте отварајући наш поглед до хинтербине?
Однос према прошлости која је иза, то су те кулисе, и сво то смеће и одбачени предмети који се тамо налазе и који фрагментирано сугерирају фазе наше најближе повијести, а у исто вријеме окренутост према будућности, тј. према вама, према публици од које се цијело вријеме нешто тражи. Барем то било разумијевање, или утјеха, а од које се не добива ништа осим шутње, па је тај сукоб који сте ви тако назвали, заправо један учестали однос човјека према стварима које зна и које га чине, и онима које не познаје и које ће тек доћи. Специјално је тип човјека попут Господина Р тај који је агресивно одбацио прошлост и исто тако драстично се усмјерио према будућности, очекујући од ње да га испуни и да му пружи оно што он мисли да је заслужио.
- Доминантан утисак о представи је да је она веома јасна, посебно у смислу што се чини као да сте је постављали тако да сва средства служе драмској ситуацији, наглашавању (попут падања цуга са расветним телима која се забијају у господина Р који је већ прегорео) и некако се чини да и поред поменутог поступка метатеатра, реципијенти остају у оквирима приче. Могу ли да Вас замолим да нам опишете каква је била Ваша сарадња са глумцима? Ово Вас питам, превасходно јер се у глумачкој игри читаве поделе осети једна изванредна бравура иза које сте, судећи по резултату, имали квалитетну сарадњу на релацији глумац-редитељ.
А што да вам кажем о том у пар редака? То је доста комплексна ствар, тај глумачки процес, а резулатат је, слажете се, једноставан. Или барем тако изгледа на први поглед. Не признајем рад у казалишту, без ауторског или ако хоћете, умјетничке компетенције у било ком сегменту, па тако и у глумачком. Почињем од базе, чисте, нпр. од разлога за радњу, рекло би се једноставније, од мотива. Свог, али и оног фиктивног, оног којег носи лик, који занима глумца. Тај приступ ствара базу, заједничку базу у којој треба да се разумемо сви, а у њој настаје и то је нешто што је примарно глумачко, а то је позиција из које он делује, или из које ће деловати током нашег рада. Она га стабилизира, и на њу се враћа увијек кад се примењује, или импровизира, или кад је пробамо свјесно негирати, што је исто тако дио процеса. У коначници она омогућује слободу у игри, а можда некад како кажете и бравуру.
- На програму Битефа је истог дана у оквиру програма Филозофски театар била промоција књиге Нормана Олера Потпуна екстаза - Наркотици у Трећем Рајху, да ли сте упознати са књигом и да ли у односу на њу препознајете неке нове облике дроге за масе?
Нажалост нисам, а надам се да ћу ускоро.
- На који начин би се, по вашем мишљењу данас могло говорити о љубави из почетка?
Ако би почели са очијукањем, па позивом на плес, па праћењем до куће, и заказивање састанака сутра, лаганим загријавањем и размишљањем о дотичној особи - можда би онда могло то и да се обнови. Мора бити интерес са обе стране, ма колико у овим скривеним радњама он био затајен.
