фотографија: Јелена Јанковић
фотографија: Јелена Јанковић

Једна од ставки у манифесту који је уметнички директор Мило Рау сачинио за белгијско позориште НТГент, јесте и она која обавезује да бар једна представа у сезони мора бити постављена у зони конфликта.

Како би остварио задати циљ, Рау одлучује да грчку трилогију Орестија постави у Мосулу - једном од најстаријих градова на свету који је данас уништен ратним разарањима и тек недавно ослобођен од ИСИС-а, те да тиме једну од античких трагедија доведе у чврсту везу са актуелним догађајима.

Реч је о изузетном подухвату у сваком погледу. Мило Рау је увек превасходно фокусиран на сам процес рада, а ова продукција спаја извођење на сцени са призорима који су раније снимљени међу рушевинама Мосула, његовим разореним грађевинама, у израњављеном бетону.

На сцени, глумци позоришта НТГент - од којих су двоје пореклом из Ирака - комуницирају са хором ирачких извођача које видимо на екрану. Обе групе, заједно, играју скраћену и прерађену верзију Есхилове трилогије. Као и у Раувој представи Реприза (La Reprise), и овде су извођење уживо, на сцени, и снимљени материјал савршено уклопљени, а прелази између њих готово неприметни. Представа је, дакле, импресивна већ на самом техничком нивоу, што додатно потцртава поруку да су теме освете, вере, опроштаја и правде вечите.

У Раувој поставци, смрти ликова приказане су у виду погубљења: пуцањ у врат, мучно дуготрајна смрт дављењем. Тела се немарно бацају на гомиле. На крају, свакоме су руке умрљане крвљу, а лица крвава - нико не остаје чист.

Призоре разореног града, његових порушених музеја и уништене инфраструктуре који се нижу пред нашим очима могуће је описати једино речју „трагедија“ уз све конотације које она собом носи, нарочито имајући у виду људске трагедије његових житеља.

 У представи постоје и извесни дисбаланси који су, можда, неминовни, али ипак изазивају нелагоду. Они се односе на јаз између глумаца који су на сцени и оних који нису, на чињеницу да се те две групе извођача не суочавају са истим ризицима.

Сцена у којој између Ореста и Пилада долази до страсног пољупца очигледно је, током снимања, изазвала контроверзе, те је Рау био принуђен да смирује ту тензију. Тренутак завршне пресуде Еуменида, који је постављен у форми трибунала против ИСИС-а, такође је непријатно директан, мада му се снага не може оспорити. Међутим, сви мучни аспекти приче увек су проткани хуманошћу.

Овом представом отворен је Београдски Интернационални Театарски Фестивал, у граду који и сам носи своје ожиљке. Та чињеница, као и мешавина арапског и холандског, са дуплим титловима, на српском и енглеском, додаје још један ниво овој лингвистички и политички комплексној представи.

Ово је пример неустрашивог позоришног дела: храбро, моралнo комплексно, оно нарушава неке границе, али их и превазилази.