- Представа Позвани базирана је на плесу и одражава друштвене структуре. Шта вас је навело на преиспитивање плесног језика и његовог утицаја на формирање друштва и односа унутар њега?
Да бих одговорио на то питање, морам да се вратим у време када сам имао 16 година и учествовао у школском плесном пројекту у коме је кореограф повезао ученике и наставнике. Сећам се да сам тада први пут видео наставнике из неког другог угла јер су у учионици, наставници увек изнад, а овде смо сви били једнаки. То ми је открило нове аспекте односа. То је био почетак мог рада и зачетак идеје о спајању разних узрасних група или људи који потичу из разних миљеа. Свако носи неки свој квалитет и ја спајањем тих квалитета креирам нови језик, а сматрам да је то битно. То се може постићи и путем других врста уметности, али плес је мој језик и плесом се, без речи, може рећи много.
Осим тога, ја волим и да задржим те разлике које постоје међу људима. Није ту реч о тражењу решења већ о успостављању интеракције са различитошћу. Није ми циљ да мењам људе, напротив, они управо треба да остану то што су, али је важно да покушају да успоставе комуникацију са другим и другачијим. Мислим да се спајањем два различита импулса ствара нови импулс и мени је то јако занимљиво. То се може остварити и у обичном животу. Имате, на пример, стару особу која је усамљена, али ако у кући почне да живи и студент, ситуација се мења. Обоје могу да открију нешто ново једно преко другог.
- Да ли се упознавањем са разним публикама и извођењем представе Позвани на разним местима мења суштина представе или је она, у принципу, базирана на флексибилној структури која сваки пут постиже циљ?
Кад играмо у неком граду, суграђани се међусобно упознају тек на њој, иако су и до тада живели у истом граду нису се познавали и комуницирали. Желим да се људи из Београда упознају једни са другима на неки нов, другачији начин. То је вежба из заједништва, треба да се запитају шта то заједништво значи. Ја постављам себи задатак да створим нову заједницу у 70мин. Све то заједно чини Позване.
- На који бисте начин дефинисали имерзивно позориште и да ли се може рећи да је публика у Позванима, заправо, позвана да учествује у ауторству представе?
Овај пројекат и јесте једна заједничка креација. Не радимо пробе са публиком већ стварамо интеракцију у тренутку. У почетку се само седи или стоји и посматра. Позвани се тиче комуникације, а сматрам да је и посматрање облик комуникације. Заједничко стајање или трчање такође представља комуникацију. Када радите интеракцију корак по корак, људи почињу да се осећају одговорнима за резултат. Ја им дајем елементе, средства, али они доносе одлуке. У Позванима постоји равнотежа између те две ствари - како да се осећате пријатно у представи и како да улазите у неке ризике. Из комбинације та два аспекта рађа се нови језик, настају нове сарадње које нам омогућавају да учимо једни од других.
Постоји структура али је она веома отворена, свако извођење се разликује. У почетку певамо у мраку. Чујете гласове али не знате да ли певају извођачи или публика. У почетку певају извођачи, а после се укључе сви. То су Позвани: ми само покренемо неке ствари, а онда их препустимо публици. Мислим да је зато свака представа различита. Имамо структуру, знамо шта радимо, али унутар ње постоје разне могућности и то зависи од публике. Понекад људи уђу у велике ризике, а понекад не, али то заиста зависи од њих. Приметио сам, притом, да то не зависи од града или државе у којој играмо, већ од самог тренутка, негде је присутан неко ко ризикује, па и други кажу „аха, гле, ајде и ми“. Ако видите да многи преузимају ризик, онда ћете им се прикључити. Извођачи представљају катализатор, ми само покренемо процес и онда га препустимо публици. Прошле недеље смо играли у Немачкој, и у публици је била девојчица са посебним потребама и била је непрекидно на сцени, била јој је пријатна та комуникација са извођачима.
- Када је почео поцес рада на представи за ауторе и извођаче, и на који сте начин одабрали учеснике групе?
Премијера је била у фебруару 2018, пре тога смо радили 60 дана викендима и празницима, јер има деце која иду у школу па се не може радити сваки дан. Томе је претходило моје истраживање које је трајало годину дана и одвијало се у разним градовима. Поставила су се два питања: шта је коауторство са публиком, и како се може што више оголити позоришни простор. Покренуо сам атеље у Бриселу, сваке суботе смо отварали врата људима из непосредног окружења, из краја, радионица је била бесплатна и апсолутно отвореног типа, није морао нико да се уписује, нити да долази редовно, и била је намењена свим узрастима и припадницима различитих миљеа. Тада сам позвао и извођаче на те радионице, те је дошло до дијалога. Нисам никада организовао аудиције већ сам кроз радионице упознао све људе. Радио сам годину дана и после тога решио да ћу да оформим групу од међусобно различитих људи, те сам одабрао њих 12, разних узраста и из разних миљеа. Избор није зависио од тога да ли су плесно потковани, већ од тога како су се понашали у групи, како остварују контакт са публиком, у којој мери су способни да покрену процес са другима, то сам тражио у људима, те квалитете.
- На званичној интернет страни трупе Ултима вез увек постоји отворен позив за радионице. Ко може да вам се прикључи?
Ултима вез је плесна компанија стара 30 година, основао ју је Вим Вандекибус. Постоје и радионице које Ултима вез организује, и ту су сви добродошли. Ми то не објављујемо јавно већ људи јаве једни другима. У принципу смо фокусирани на непосредно окружење, јер кад бисмо сувише оглашавали, дошли би људи са свих страна, а ја волим да радим са онима који су из непосредног комшилука трупе. Мислим да је важно да пружимо прилику и људима који нису тако упућени у позориште, који не знају за Ултима вез.
- Оснивач Ултима веза, Вим Вандекибус, био је и уметнички консултант на представи Позвани. Како бисте описали сарадњу са њим и са трупом?
Он има много искуства, поставио је многе представе и снимио доста филмова. Он је такође повезивао разне људе, радио са децом. Мислим да се он осећа као део пројекта Позвани.
- Позвани су кренули на турнеју 2018. и до сада сте углавном наступали у Европи (у Белгији, Португалу, Немачкој, Холандији, Француској, Чешкој). Како бисте описали реакције публике? Да ли су се извођења разликовала од земље до земље, од града до града?
Мислим да је ово врло универзалан пројекат који се не тиче тога одакле ко конкретно долази, већ начина на који се публика међусобно повеже. На пример, играли смо на фестивалу за тинејџере у Берлину. Извођењу је претходио једнонедељни рад током кога су се сви они упознали, сарађивали заједно, и на крају играли у Позванима. После су сви плакали, а мислим да је то зато што се много тога издешавало, повезали су се, остварило се заједништво.
- После успеха представе Торнар 2015, и Позваних које ће Битефова публика бити у прилици да види последњег дана овогодишњег фестивала - који су наредни кораци, чиме се тренутно бавите?
Тренутно радим истраживање за наредну представу која ће се звати Птице. У Позванима позивам свет у позориште, али мислим да свет постоји и ван позоришта и у Птицама ћемо позориште извести у свет. Радићемо нешто у јавном простору. Биће то микс извођача, музичара, публике, али и случајне публике, људи који су се случајно ту затекли, као и пролазника. Употребићемо свакодневицу као основу на којој ћемо створити представу. Најважније је да доносимо позориште људима јер мислим да има много људи који немају приступ позоришту. Углавном радимо на железничким станицама јер ту пролази много људи и то је место демократије. У Диселдорфу је било много бескућника и после три дана ме је једна жена међу њима питала да се укључи и сама. Рекао сам: наравно! У томе и јесте поента - да позориште отворимо према свима.
