- Predstava Pozvani bazirana je na plesu i odražava društvene strukture. Šta vas je navelo na preispitivanje plesnog jezika i njegovog uticaja na formiranje društva i odnosa unutar njega?
Da bih odgovorio na to pitanje, moram da se vratim u vreme kada sam imao 16 godina i učestvovao u školskom plesnom projektu u kome je koreograf povezao učenike i nastavnike. Sećam se da sam tada prvi put video nastavnike iz nekog drugog ugla jer su u učionici, nastavnici uvek iznad, a ovde smo svi bili jednaki. To mi je otkrilo nove aspekte odnosa. To je bio početak mog rada i začetak ideje o spajanju raznih uzrasnih grupa ili ljudi koji potiču iz raznih miljea. Svako nosi neki svoj kvalitet i ja spajanjem tih kvaliteta kreiram novi jezik, a smatram da je to bitno. To se može postići i putem drugih vrsta umetnosti, ali ples je moj jezik i plesom se, bez reči, može reći mnogo.
Osim toga, ja volim i da zadržim te razlike koje postoje među ljudima. Nije tu reč o traženju rešenja već o uspostavljanju interakcije sa različitošću. Nije mi cilj da menjam ljude, naprotiv, oni upravo treba da ostanu to što su, ali je važno da pokušaju da uspostave komunikaciju sa drugim i drugačijim. Mislim da se spajanjem dva različita impulsa stvara novi impuls i meni je to jako zanimljivo. To se može ostvariti i u običnom životu. Imate, na primer, staru osobu koja je usamljena, ali ako u kući počne da živi i student, situacija se menja. Oboje mogu da otkriju nešto novo jedno preko drugog.
- Da li se upoznavanjem sa raznim publikama i izvođenjem predstave Pozvani na raznim mestima menja suština predstave ili je ona, u principu, bazirana na fleksibilnoj strukturi koja svaki put postiže cilj?
Kad igramo u nekom gradu, sugrađani se međusobno upoznaju tek na njoj, iako su i do tada živeli u istom gradu nisu se poznavali i komunicirali. Želim da se ljudi iz Beograda upoznaju jedni sa drugima na neki nov, drugačiji način. To je vežba iz zajedništva, treba da se zapitaju šta to zajedništvo znači. Ja postavljam sebi zadatak da stvorim novu zajednicu u 70min. Sve to zajedno čini Pozvane.
- Na koji biste način definisali imerzivno pozorište i da li se može reći da je publika u Pozvanima, zapravo, pozvana da učestvuje u autorstvu predstave?
Ovaj projekat i jeste jedna zajednička kreacija. Ne radimo probe sa publikom već stvaramo interakciju u trenutku. U početku se samo sedi ili stoji i posmatra. Pozvani se tiče komunikacije, a smatram da je i posmatranje oblik komunikacije. Zajedničko stajanje ili trčanje takođe predstavlja komunikaciju. Kada radite interakciju korak po korak, ljudi počinju da se osećaju odgovornima za rezultat. Ja im dajem elemente, sredstva, ali oni donose odluke. U Pozvanima postoji ravnoteža između te dve stvari - kako da se osećate prijatno u predstavi i kako da ulazite u neke rizike. Iz kombinacije ta dva aspekta rađa se novi jezik, nastaju nove saradnje koje nam omogućavaju da učimo jedni od drugih.
Postoji struktura ali je ona veoma otvorena, svako izvođenje se razlikuje. U početku pevamo u mraku. Čujete glasove ali ne znate da li pevaju izvođači ili publika. U početku pevaju izvođači, a posle se uključe svi. To su Pozvani: mi samo pokrenemo neke stvari, a onda ih prepustimo publici. Mislim da je zato svaka predstava različita. Imamo strukturu, znamo šta radimo, ali unutar nje postoje razne mogućnosti i to zavisi od publike. Ponekad ljudi uđu u velike rizike, a ponekad ne, ali to zaista zavisi od njih. Primetio sam, pritom, da to ne zavisi od grada ili države u kojoj igramo, već od samog trenutka, negde je prisutan neko ko rizikuje, pa i drugi kažu „aha, gle, ajde i mi“. Ako vidite da mnogi preuzimaju rizik, onda ćete im se priključiti. Izvođači predstavljaju katalizator, mi samo pokrenemo proces i onda ga prepustimo publici. Prošle nedelje smo igrali u Nemačkoj, i u publici je bila devojčica sa posebnim potrebama i bila je neprekidno na sceni, bila joj je prijatna ta komunikacija sa izvođačima.
- Kada je počeo poces rada na predstavi za autore i izvođače, i na koji ste način odabrali učesnike grupe?
Premijera je bila u februaru 2018, pre toga smo radili 60 dana vikendima i praznicima, jer ima dece koja idu u školu pa se ne može raditi svaki dan. Tome je prethodilo moje istraživanje koje je trajalo godinu dana i odvijalo se u raznim gradovima. Postavila su se dva pitanja: šta je koautorstvo sa publikom, i kako se može što više ogoliti pozorišni prostor. Pokrenuo sam atelje u Briselu, svake subote smo otvarali vrata ljudima iz neposrednog okruženja, iz kraja, radionica je bila besplatna i apsolutno otvorenog tipa, nije morao niko da se upisuje, niti da dolazi redovno, i bila je namenjena svim uzrastima i pripadnicima različitih miljea. Tada sam pozvao i izvođače na te radionice, te je došlo do dijaloga. Nisam nikada organizovao audicije već sam kroz radionice upoznao sve ljude. Radio sam godinu dana i posle toga rešio da ću da oformim grupu od međusobno različitih ljudi, te sam odabrao njih 12, raznih uzrasta i iz raznih miljea. Izbor nije zavisio od toga da li su plesno potkovani, već od toga kako su se ponašali u grupi, kako ostvaruju kontakt sa publikom, u kojoj meri su sposobni da pokrenu proces sa drugima, to sam tražio u ljudima, te kvalitete.
- Na zvaničnoj internet strani trupe Ultima vez uvek postoji otvoren poziv za radionice. Ko može da vam se priključi?
Ultima vez je plesna kompanija stara 30 godina, osnovao ju je Vim Vandekibus. Postoje i radionice koje Ultima vez organizuje, i tu su svi dobrodošli. Mi to ne objavljujemo javno već ljudi jave jedni drugima. U principu smo fokusirani na neposredno okruženje, jer kad bismo suviše oglašavali, došli bi ljudi sa svih strana, a ja volim da radim sa onima koji su iz neposrednog komšiluka trupe. Mislim da je važno da pružimo priliku i ljudima koji nisu tako upućeni u pozorište, koji ne znaju za Ultima vez.
- Osnivač Ultima veza, Vim Vandekibus, bio je i umetnički konsultant na predstavi Pozvani. Kako biste opisali saradnju sa njim i sa trupom?
On ima mnogo iskustva, postavio je mnoge predstave i snimio dosta filmova. On je takođe povezivao razne ljude, radio sa decom. Mislim da se on oseća kao deo projekta Pozvani.
- Pozvani su krenuli na turneju 2018. i do sada ste uglavnom nastupali u Evropi (u Belgiji, Portugalu, Nemačkoj, Holandiji, Francuskoj, Češkoj). Kako biste opisali reakcije publike? Da li su se izvođenja razlikovala od zemlje do zemlje, od grada do grada?
Mislim da je ovo vrlo univerzalan projekat koji se ne tiče toga odakle ko konkretno dolazi, već načina na koji se publika međusobno poveže. Na primer, igrali smo na festivalu za tinejdžere u Berlinu. Izvođenju je prethodio jednonedeljni rad tokom koga su se svi oni upoznali, sarađivali zajedno, i na kraju igrali u Pozvanima. Posle su svi plakali, a mislim da je to zato što se mnogo toga izdešavalo, povezali su se, ostvarilo se zajedništvo.
- Posle uspeha predstave Tornar 2015, i Pozvanih koje će Bitefova publika biti u prilici da vidi poslednjeg dana ovogodišnjeg festivala - koji su naredni koraci, čime se trenutno bavite?
Trenutno radim istraživanje za narednu predstavu koja će se zvati Ptice. U Pozvanima pozivam svet u pozorište, ali mislim da svet postoji i van pozorišta i u Pticama ćemo pozorište izvesti u svet. Radićemo nešto u javnom prostoru. Biće to miks izvođača, muzičara, publike, ali i slučajne publike, ljudi koji su se slučajno tu zatekli, kao i prolaznika. Upotrebićemo svakodnevicu kao osnovu na kojoj ćemo stvoriti predstavu. Najvažnije je da donosimo pozorište ljudima jer mislim da ima mnogo ljudi koji nemaju pristup pozorištu. Uglavnom radimo na železničkim stanicama jer tu prolazi mnogo ljudi i to je mesto demokratije. U Diseldorfu je bilo mnogo beskućnika i posle tri dana me je jedna žena među njima pitala da se uključi i sama. Rekao sam: naravno! U tome i jeste poenta - da pozorište otvorimo prema svima.
