- Ако је Есхил писао Орестију у славу демократије, шта нам је та демократија данас донела? Да ли уз све ратове демократија постоји?
Јохан: Мислим да је оно што су они сматрали демократијом, нешто потпуно друго у односу на наше искуство данас. Мислим да је то више питање правде и система правде, него што је кретање у том дијаболичном кругу насиља и освете. Просто треба да гласамо за или против и судија ће на крају одлучити. У крајњем случају то је и најосновније питање ове представе. Трагедија је криза са решењем на крају. То решење у овом случају представља Атина која доноси правду. Ми смо покушали да се суочимо са тиме што се десило у Мосулу. То се десило данас, у реалном свету. Али излазак из ове кризе ми нисмо успели да покажемо, јер излазак не постоји. Зато се у принципу ова представа и завршава са девојком у кампу. Дакле нема решења, нема правде.
- Дакле, Ви сматрате да на свету не постоји правда?
Јохан: Не, не кажем то. Правда мора негде да постоји. Вероватно у демократским земљама, где демократија заправо функционише, али то постаје све већи проблем, јер популисти превладавају над демократским системом.
- Да ли мислите да демократија игде може стварно да функционише или је она само једна идеалистичка теорија?
Јохан: Не мислим да она треба да се третира као нешто узвишено. То је само склоп договора. Направиш договор о нечему и држиш се тога са циљем да се заједнички живот учини могућим. Ништа компликовано. А ја мислим да постоје земље где то функционише.
- Шта нас је историја научила о рату?
Сузана: Као што се у драми каже: „Сви ћемо патити и учити“, али шта учимо патећи?
- Да ли мислите да је рат као дрога за друштво?
Сузана: Понекад стварно тако мислим. Некако је то део циклуса којим влада зло. Све се понавља, само су технике другачије.
Јохан: Али на неки чудан начин рат доводи и до напретка. Све иновације су се десиле за време рата.
Сузана: Да, први човеков подухват било је убијање. Тако је почела историја цивилизације.
- Негде на почетку представе постоји сцена у којој Ви - Јохане, давите девојку. Моје питање је како сте се осећали у тој улози?
Јохан: Па то је нешто што мора да се уради. То се налази на филму, али је ипак тако нешто тешко урадити. Не знам само колико је релевантно то како сам се ја осећао. Оно што је добро јесте време потребно да неког задавите, које је толико дуго да постаје неподношљиво за публику. Ја мислим да је то прави начин провокације, јер ми насиље не приказујемо естетски улепшано, него га реконструишемо, бар покушавамо, али никада не успемо да на сцени покажемо прави чин насиља. Свакако, време које је за то потребно даје људима осећај нелагоде. Мислим да је то оно што је Мило хтео од почетка да постигне.
- Сцена Агамемноновог повратка и довођења робиње Касандре у свој дом где га сачека жена Клитемнестра са својим љубавником Егистом, има врло интересантно редитељско прилагођење. У вашој представи муж и жена заједно са својим љубавницима седе за столом и вечерају. Да ли је то нормална тековина данашњег друштва? Да ли данас живимо у друштву где основни односи нису одрживи?
Јохан: Та сцена је настала из импровизације. Ја не знам да ли су те везе икада раније могле да опстану. Мислим да оно што нам модерно време доноси није цинизам ове сцене, већ да су ствари много отвореније. Ако погледамо ово позориште из 19. века и замислимо тадашњу публику, сви ти парови и породице које су ту седели, а имали љубавнике са стране. Ја не мислим да су се ту ствари много промениле. Ова сцена наравно није реалистична, она је инспирисана Бергманом и Пинтером. Сви ти велики моменти ћутања, баналности и тривијалности.
Сузана: Мислим да рећи да је тако нешто тренд запада представља генерализацију. Мој муж је млађи од мене пет година и не бих рекла да је то тренд. Али ипак ми се допада ово питање, јер ја верујем у то да и данас постоје односи који могу да трају заувек. То заувек је можда велика реч, али бар 300 година.
- Шта мислите која је улога уметника данас? Да ли бисте могли да ми дате неки лични коментар о манифесту позоришта НТГент?
Јохан: Мени се допада зато што је провокативан. То је одличан почетак за сате и сате расправе. Не знам колико је ефектан кад се све сабере и колико би требало да га се придржавамо, ипак га је писао уметник, тако да је истовремено апсолутан и апсурдан. Свако може да прави позориште онако како он осећа да треба, тако да је писање манифеста као да неко уводи нови закон. Али њега није брига, он га је написао и добио је очекиван резултат: људи причају о томе, неки су љути, неки га прихватају, неки мисле да је смешан. Ја мислим да је добар, јер мења перцепцију театра у мишљењу људи који га стварају, али не узимам сваку тачку као апсолутну истину, није тако ни замишљено.
- Коју од тих тачака сматрате најближом вашем личном ставу?
Јохан: Допада ми се идеја да жели да укључи непрофесионалне глумце. За мене као професионалног глумца је јако корисно да радим са таквим људима. Они имају неку страст. То ми је веома интересантно и инспирише ме.
Сузана: За мене је врло интересантна одлука да бар једна представа годишње мора да буде прављена у региону где нема инфраструктуре и да буде постављена усред кризе.
- Шта вас је научио процес са Милом?
Сузана: Мило ме је научио многим стварима, али посебно то да је ово процес и да може да се мења из дана у дан, из минута у минут, да има нечег прелепог у преиспитивању онога што радиш. Тако видим и цео Гент манифест. Он преиспитује сам себе, и зато га не можемо тумачити са стопостотном сигурношћу.
Јохан: Мени се допада то што не очекује од учесника да буду виртуозни глумци, већ тражи да буду искрени, и да буду једноставни преносиоци. Како французи кажу: „les interprètes“. Мени се свиђа та позиција. Компликованије је него што изгледа, јер је питање једноставности, а ја сам научио да бити једноставан, може да буде доста тешко. Али када то постигнете, глума постаје задовољство, јер тек тада комуницирате. Та отвореност је компликовано стање. Данас је у моди та „неглума“, а то зна да буде досадно и неинтересантно. Мора да постоји та нека унутрашња ватра или убеђење или бар нешто. Волим глумце који то могу да постигну.
Која је улога глумца у данашњем друштву?
Сузана: Ја не умем да одговорим на то питање.
Јохан: Да ли имате 3-4 сата за одговор? Не умем ни ја. То је некако теоретско питање. Ја сам глумац, али која је моја улога у друштву? Позориште има функцију и бити део те функције је једно, али ја лично? Не знам. Мој циљ је да ми буде забавно оно шта радим и да могу да то радим тако да позориште успе да промени свест људи и натера их на размишљање, али је то све релативно.
