- Ako je Eshil pisao Orestiju u slavu demokratije, šta nam je ta demokratija danas donela? Da li uz sve ratove demokratija postoji?
Johan: Mislim da je ono što su oni smatrali demokratijom, nešto potpuno drugo u odnosu na naše iskustvo danas. Mislim da je to više pitanje pravde i sistema pravde, nego što je kretanje u tom dijaboličnom krugu nasilja i osvete. Prosto treba da glasamo za ili protiv i sudija će na kraju odlučiti. U krajnjem slučaju to je i najosnovnije pitanje ove predstave. Tragedija je kriza sa rešenjem na kraju. To rešenje u ovom slučaju predstavlja Atina koja donosi pravdu. Mi smo pokušali da se suočimo sa time što se desilo u Mosulu. To se desilo danas, u realnom svetu. Ali izlazak iz ove krize mi nismo uspeli da pokažemo, jer izlazak ne postoji. Zato se u principu ova predstava i završava sa devojkom u kampu. Dakle nema rešenja, nema pravde.
- Dakle, Vi smatrate da na svetu ne postoji pravda?
Johan: Ne, ne kažem to. Pravda mora negde da postoji. Verovatno u demokratskim zemljama, gde demokratija zapravo funkcioniše, ali to postaje sve veći problem, jer populisti prevladavaju nad demokratskim sistemom.
- Da li mislite da demokratija igde može stvarno da funkcioniše ili je ona samo jedna idealistička teorija?
Johan: Ne mislim da ona treba da se tretira kao nešto uzvišeno. To je samo sklop dogovora. Napraviš dogovor o nečemu i držiš se toga sa ciljem da se zajednički život učini mogućim. Ništa komplikovano. A ja mislim da postoje zemlje gde to funkcioniše.
- Šta nas je istorija naučila o ratu?
Suzana: Kao što se u drami kaže: „Svi ćemo patiti i učiti“, ali šta učimo pateći?
- Da li mislite da je rat kao droga za društvo?
Suzana: Ponekad stvarno tako mislim. Nekako je to deo ciklusa kojim vlada zlo. Sve se ponavlja, samo su tehnike drugačije.
Johan: Ali na neki čudan način rat dovodi i do napretka. Sve inovacije su se desile za vreme rata.
Suzana: Da, prvi čovekov poduhvat bilo je ubijanje. Tako je počela istorija civilizacije.
- Negde na početku predstave postoji scena u kojoj Vi - Johane, davite devojku. Moje pitanje je kako ste se osećali u toj ulozi?
Johan: Pa to je nešto što mora da se uradi. To se nalazi na filmu, ali je ipak tako nešto teško uraditi. Ne znam samo koliko je relevantno to kako sam se ja osećao. Ono što je dobro jeste vreme potrebno da nekog zadavite, koje je toliko dugo da postaje nepodnošljivo za publiku. Ja mislim da je to pravi način provokacije, jer mi nasilje ne prikazujemo estetski ulepšano, nego ga rekonstruišemo, bar pokušavamo, ali nikada ne uspemo da na sceni pokažemo pravi čin nasilja. Svakako, vreme koje je za to potrebno daje ljudima osećaj nelagode. Mislim da je to ono što je Milo hteo od početka da postigne.
- Scena Agamemnonovog povratka i dovođenja robinje Kasandre u svoj dom gde ga sačeka žena Klitemnestra sa svojim ljubavnikom Egistom, ima vrlo interesantno rediteljsko prilagođenje. U vašoj predstavi muž i žena zajedno sa svojim ljubavnicima sede za stolom i večeraju. Da li je to normalna tekovina današnjeg društva? Da li danas živimo u društvu gde osnovni odnosi nisu održivi?
Johan: Ta scena je nastala iz improvizacije. Ja ne znam da li su te veze ikada ranije mogle da opstanu. Mislim da ono što nam moderno vreme donosi nije cinizam ove scene, već da su stvari mnogo otvorenije. Ako pogledamo ovo pozorište iz 19. veka i zamislimo tadašnju publiku, svi ti parovi i porodice koje su tu sedeli, a imali ljubavnike sa strane. Ja ne mislim da su se tu stvari mnogo promenile. Ova scena naravno nije realistična, ona je inspirisana Bergmanom i Pinterom. Svi ti veliki momenti ćutanja, banalnosti i trivijalnosti.
Suzana: Mislim da reći da je tako nešto trend zapada predstavlja generalizaciju. Moj muž je mlađi od mene pet godina i ne bih rekla da je to trend. Ali ipak mi se dopada ovo pitanje, jer ja verujem u to da i danas postoje odnosi koji mogu da traju zauvek. To zauvek je možda velika reč, ali bar 300 godina.
- Šta mislite koja je uloga umetnika danas? Da li biste mogli da mi date neki lični komentar o manifestu pozorišta NTGent?
Johan: Meni se dopada zato što je provokativan. To je odličan početak za sate i sate rasprave. Ne znam koliko je efektan kad se sve sabere i koliko bi trebalo da ga se pridržavamo, ipak ga je pisao umetnik, tako da je istovremeno apsolutan i apsurdan. Svako može da pravi pozorište onako kako on oseća da treba, tako da je pisanje manifesta kao da neko uvodi novi zakon. Ali njega nije briga, on ga je napisao i dobio je očekivan rezultat: ljudi pričaju o tome, neki su ljuti, neki ga prihvataju, neki misle da je smešan. Ja mislim da je dobar, jer menja percepciju teatra u mišljenju ljudi koji ga stvaraju, ali ne uzimam svaku tačku kao apsolutnu istinu, nije tako ni zamišljeno.
- Koju od tih tačaka smatrate najbližom vašem ličnom stavu?
Johan: Dopada mi se ideja da želi da uključi neprofesionalne glumce. Za mene kao profesionalnog glumca je jako korisno da radim sa takvim ljudima. Oni imaju neku strast. To mi je veoma interesantno i inspiriše me.
Suzana: Za mene je vrlo interesantna odluka da bar jedna predstava godišnje mora da bude pravljena u regionu gde nema infrastrukture i da bude postavljena usred krize.
- Šta vas je naučio proces sa Milom?
Suzana: Milo me je naučio mnogim stvarima, ali posebno to da je ovo proces i da može da se menja iz dana u dan, iz minuta u minut, da ima nečeg prelepog u preispitivanju onoga što radiš. Tako vidim i ceo Gent manifest. On preispituje sam sebe, i zato ga ne možemo tumačiti sa stopostotnom sigurnošću.
Johan: Meni se dopada to što ne očekuje od učesnika da budu virtuozni glumci, već traži da budu iskreni, i da budu jednostavni prenosioci. Kako francuzi kažu: „les interprètes“. Meni se sviđa ta pozicija. Komplikovanije je nego što izgleda, jer je pitanje jednostavnosti, a ja sam naučio da biti jednostavan, može da bude dosta teško. Ali kada to postignete, gluma postaje zadovoljstvo, jer tek tada komunicirate. Ta otvorenost je komplikovano stanje. Danas je u modi ta „negluma“, a to zna da bude dosadno i neinteresantno. Mora da postoji ta neka unutrašnja vatra ili ubeđenje ili bar nešto. Volim glumce koji to mogu da postignu.
Koja je uloga glumca u današnjem društvu?
Suzana: Ja ne umem da odgovorim na to pitanje.
Johan: Da li imate 3-4 sata za odgovor? Ne umem ni ja. To je nekako teoretsko pitanje. Ja sam glumac, ali koja je moja uloga u društvu? Pozorište ima funkciju i biti deo te funkcije je jedno, ali ja lično? Ne znam. Moj cilj je da mi bude zabavno ono šta radim i da mogu da to radim tako da pozorište uspe da promeni svest ljudi i natera ih na razmišljanje, ali je to sve relativno.
