Маја Тодоровић, драматург:
С обзиром да сам гледала претходне представе Мила Рауа мени овај поступак није ништа ново, ово је нешто што сам већ видела у његове претходне две представе. А оно што би мени било интересантно је да од њега као редитеља видим да се беви нечим што долази из његове државе, односно да он као Швајцарац прича о горућим проблемима у Швајцарској а не о ИСИСу, Лењину и Хитлеру. То су мало ’’светски проблеми’’, мислим да их има и код куће довољно. Волела бих да гледам неку представу која се бави Швајцарском.
Александра Вељковић, глумица и професор сценског покрета:
Јасна ми је паралела коју су хтели да направе између Ирака и Орестије целе и уопште целе те трагедије, и једно и друго је трагедија, убијање је безумље, није нам јасно зашто то раде, све је то ок. Не дира ме ни мало представа, и то ме јако нервира. Врло присутна нека аутоиронија спрам ситуације у Ираку на видеу, а на сцени спрам ситуације у Орестији, односно античкој трагедији уопште, али мени и та иронија смета. Мени би много већа трагедија била да су успели негде да оправдају нешто од тога, кад ти схватиш да су ти људи били људи који су факат дејствовали по божанским неким условима који су били неопозиви и то је чињеница али је много теже ући у њихове мозгове и покушати оправдати то што су они чинили, па чак и ово што чине. Ја не бих много поредила Агамемнона са ИСИСом, мало ми је то много хеви прича, али можда нисам довољно упућена у политичку ситуацију.
Пол-Луи Тома, гост из Француске:
Мени се веома допала представа. Мислим да су врло успешно комбиновани антички мит и садашњост што је веома тежак задатак да се изведе. Ја сам још у шоку након представе. Видео сам у Француској пре неколико дана интервју редитеља и заиста само могу рећи свака част њему и екипи и баш ми је драго што је ова представа одабрана да отвара Битеф ове године.
Дејана Вуковић , новинар:
Пре свега одушевљена сам оволиком количином експресије а исто тако сам и збуњена и једноставно морам да сачекам да ми се слегну утисци јер смо током ове представе убачени у гротло и осећала сам се као да смо део оног Мосулског мизансцена . Страшно је али и исто тако се надам да ћемо се кроз ову причу прочистити сви који смо гледали.
Мануел Буар, гост из Француске:
Ова представа је моћна и показује нам праву трагедију у стварном животу. Такође допада ми се видео материјал у представи и генерално концепт експресије Мила Рауа у овој представи.
Слободан Мирковић:
Па, тема је значајна и разумем свакако симболику трансфера грчке трагедије у данашњи моменат и како су те неке теме код човека и човечанства универзалне али ја сам лично осећао да би то можда требало да се прикаже на још убедљивији начин. Јасно ми је шта су хтели да кажу и због чега је Мосул изабран као место снимања , тај прелепи град је претрпео стравична разарања и да представа пружа прилику да нам се приближе патње света који се чини да је далек, али је у ствари јако, јако близу. Западна цивилизација је свесно или не, створила ту дистанцу. То се дешава неком другом и негде далеко.Када у Паризу погине 10 или 100 људи, то нас много више погоди него када у Ираку или Сирији ,на пример, погине 100 или 200 хиљада људи. Треба на неки начин претрести и преиспитати ту западну јавност која је дистанцу и направила.
Милан Ердељановић:
Па порука представе је јасна а читава прича универзална, свевремена. Сам редитељски поступак је занимљив, има ту документарног, филмског и чисто сценског и држала ми је пажњу. Али мени лично недостаје тај емотивни “прикључак”, што је мени, каква год била сценска форма, у позоришту и најважније.
Јанко Љумовић, продуцент:
Представа нас узбудљиво пита шта се данас дешава са културом која настаје седам хиљада година прије Есхила, и да ли је потреба за злочином икада престала. Врло мудро, врло емотивно, врло узбудљиво.
Марија Бергам, глумица:
Чиста виртуозност. Редитељски толико једноставно, а опет садржајно, без трунке вишка. На тако невероватан начин је испричана прича из антике, која је ту данас и свуда је око нас.
