Овај наративно једноставан текст доживео је безброј играња, како у средњошколским тако и у професионалним продукцијама и живи је сведок културних тежњи и проблема америчког друштва. Најскорија интерпретација Оклахоме (2019), у режији Данијела Фиша, својим провокативним епилогом отворила је питање како је и зашто амерички театар доживео баш ову продукцију, односно зашто Оклахома?
Оклахома! настаје 1943. године, као последица социокултуролошких потреба. Реч је о историјском моменту - у јеку Другог светског рата и војним укључивањем Америке - када је идеолошка интеграција америчког друштва била најпотребнија и када се градила нова будућност. Радња овог мјузикла је смештена 1906. године, у еуфорији уједињења новонастајуће државе и непосредно пред њено прикључење Унији. Централним заплетом у ком се два ривала, радикално супротних агенди, боре за руку локалне девојке, либретиста Оскар Хемерстин (на музику Ричарда Роџерса) сугерисао је на потребу да се његови савременици саберу у тешким временима и приклоне заједничким америчким вредностима. У мјузиклу се део америчких вредности манифестује кроз каубоје, карактере који цене независност сваког човека понаособ, док су фармери представљени као они који желе да се скрасе, на својој земљи, заснују брак. Представа је у свим својим верзијама весела, са препознатљивим и пријемчивим нумерама, али пре свега, одувек подсећа на јединство и величину америчке нације. Одмах по извођењу је постала хит.
Доротино предавање обухватило је историјски и хронолошки контекст развоја мјузикла, који најчешће у историографији почиње оснивањем Блек крука (1866). Продуцент Вилијам Витли има је обичај да букира мелодраме у Ниблоз Гарден-у, мада се у то доба оне нису доживљавале као мјузикли. Акценат ових представа био је на спектаклу и тек ће се појавом европске плесне трупе родити легенда о настанку првог америчког мјузикла. Према легенди, зграда музичке академије у којој је требало да наступају је изгорела, те ју је Витли искористио комбинујући мелодраму и плес. Наравно, комбинација музике и нарације (приче) је много старија и била је присутна много пре Блек крука, али није била скриптована. Средином и крајем деветнаестог века водвиљи и бурлеске стапали су се са скечевима и песмама, али у одсуству конкретне интеграције, јер песме нису служиле развијању заплета нити истраживању тематских нити. Почетком двадесетог века изводиле су се лаке “музичке комедије”, а прави интегрисани мјузикл, Шоубоут, у ком ће музички аспект радити заједно са главним наративом, настаће тек 1927. године. Шоубоут је распродат под слоганом Ол американ мјузик комеди и у време свог настанка изазваће велике контраверзе због “обојених”. Црнци су се до тада углавном појављивали као споредни ликови, слуге, или стереотипни карактери и историја америчког театра је и историја постепеног интегрисања “обојених” раса са белцима. Шоубоут је била прва представа у којој су се црнци појавили као комплекснији ликови, занимљивијих бекграунда, што је за време настанка представе свакако био провокативни бум.
Пут ка ослобођењу од расне сегрегације пратио је и позориште, па су се обојени ликови у једном тренутку нашли и у главним улогама. Управо је у томе и суштина. То је позориште које провоцира и које поставља питања. Данијел Фиш је подсетио да мјузикл то ради деценијама и зато је Оклахома! битна. Улога путујућег трговца Али Хакима, карактера у Оклахоми који је синоним за краткотрајно и пролазно и који је очигледно гора опција у једном од два љубавна троугла, играна је од глумаца различитих расних, религијских и етничких позадина, како се и сам контекст нових поставки мјузикла мењао. Хаким је замишљен као Персијанац, али га је оригинално играо Јеврејин, јер је то одговарало историјском тренутку лудила Другог светског рата и због тога што је положај Јевреја и даље био неизвестан у америчком друштву. (Композитор Роџерс је практиковао јудаизам а Хемерстин био јеврејског порекла.) Али политичке околности ће се мењати и Али Хакима ће, непосредно након трагедије једанаестог септембра тумачити Аасиф Мандви, Арапин, а у Фишовој продукцији из 2019, тумачи га белац из Калифорније. Све су то различите интерпретације које опомињу и питају. Завршна сцена Фишове интерпретације овог класика, у ком ће главни негативац изгубити главу од младожење, управо на венчању које треба да буде хепи енд, поставља питање о крвавим рукама овог друштва. Колико Американци познају своју историју? На чијим костима је настала њихова култура?
Доротино предавање приближило нам је амерички мјузикл, али и “амерички проблем” који се тематски константно и доминантно прожима у овом театру. Нама, као слушаоцима предавања, природно се наметнуло питање шта ми мислимо о расној сегрегацији? У судару са проблемом миграната, Европа се сусреће са проблемом којим се америчко друштво бави последњих двеста година и то се одражава или бар треба да се одражава на наш позоришни живот. Запитајмо се, колико смо гледали представа које се баве проблемом миграната? Колико се представа бави фашистичким идејама? Колико представа поставља питање судбине белог човека? На шта нас опомиње наше позориште?
