Ovaj narativno jednostavan tekst doživeo je bezbroj igranja, kako u srednjoškolskim tako i u profesionalnim produkcijama i živi je svedok kulturnih težnji i problema američkog društva. Najskorija interpretacija Oklahome (2019), u režiji Danijela Fiša, svojim provokativnim epilogom otvorila je pitanje kako je i zašto američki teatar doživeo baš ovu produkciju, odnosno zašto Oklahoma?
Oklahoma! nastaje 1943. godine, kao posledica sociokulturoloških potreba. Reč je o istorijskom momentu - u jeku Drugog svetskog rata i vojnim uključivanjem Amerike - kada je ideološka integracija američkog društva bila najpotrebnija i kada se gradila nova budućnost. Radnja ovog mjuzikla je smeštena 1906. godine, u euforiji ujedinjenja novonastajuće države i neposredno pred njeno priključenje Uniji. Centralnim zapletom u kom se dva rivala, radikalno suprotnih agendi, bore za ruku lokalne devojke, libretista Oskar Hemerstin (na muziku Ričarda Rodžersa) sugerisao je na potrebu da se njegovi savremenici saberu u teškim vremenima i priklone zajedničkim američkim vrednostima. U mjuziklu se deo američkih vrednosti manifestuje kroz kauboje, karaktere koji cene nezavisnost svakog čoveka ponaosob, dok su farmeri predstavljeni kao oni koji žele da se skrase, na svojoj zemlji, zasnuju brak. Predstava je u svim svojim verzijama vesela, sa prepoznatljivim i prijemčivim numerama, ali pre svega, oduvek podseća na jedinstvo i veličinu američke nacije. Odmah po izvođenju je postala hit.
Dorotino predavanje obuhvatilo je istorijski i hronološki kontekst razvoja mjuzikla, koji najčešće u istoriografiji počinje osnivanjem Blek kruka (1866). Producent Vilijam Vitli ima je običaj da bukira melodrame u Nibloz Garden-u, mada se u to doba one nisu doživljavale kao mjuzikli. Akcenat ovih predstava bio je na spektaklu i tek će se pojavom evropske plesne trupe roditi legenda o nastanku prvog američkog mjuzikla. Prema legendi, zgrada muzičke akademije u kojoj je trebalo da nastupaju je izgorela, te ju je Vitli iskoristio kombinujući melodramu i ples. Naravno, kombinacija muzike i naracije (priče) je mnogo starija i bila je prisutna mnogo pre Blek kruka, ali nije bila skriptovana. Sredinom i krajem devetnaestog veka vodvilji i burleske stapali su se sa skečevima i pesmama, ali u odsustvu konkretne integracije, jer pesme nisu služile razvijanju zapleta niti istraživanju tematskih niti. Početkom dvadesetog veka izvodile su se lake “muzičke komedije”, a pravi integrisani mjuzikl, Šoubout, u kom će muzički aspekt raditi zajedno sa glavnim narativom, nastaće tek 1927. godine. Šoubout je rasprodat pod sloganom Ol amerikan mjuzik komedi i u vreme svog nastanka izazvaće velike kontraverze zbog “obojenih”. Crnci su se do tada uglavnom pojavljivali kao sporedni likovi, sluge, ili stereotipni karakteri i istorija američkog teatra je i istorija postepenog integrisanja “obojenih” rasa sa belcima. Šoubout je bila prva predstava u kojoj su se crnci pojavili kao kompleksniji likovi, zanimljivijih bekgraunda, što je za vreme nastanka predstave svakako bio provokativni bum.
Put ka oslobođenju od rasne segregacije pratio je i pozorište, pa su se obojeni likovi u jednom trenutku našli i u glavnim ulogama. Upravo je u tome i suština. To je pozorište koje provocira i koje postavlja pitanja. Danijel Fiš je podsetio da mjuzikl to radi decenijama i zato je Oklahoma! bitna. Uloga putujućeg trgovca Ali Hakima, karaktera u Oklahomi koji je sinonim za kratkotrajno i prolazno i koji je očigledno gora opcija u jednom od dva ljubavna trougla, igrana je od glumaca različitih rasnih, religijskih i etničkih pozadina, kako se i sam kontekst novih postavki mjuzikla menjao. Hakim je zamišljen kao Persijanac, ali ga je originalno igrao Jevrejin, jer je to odgovaralo istorijskom trenutku ludila Drugog svetskog rata i zbog toga što je položaj Jevreja i dalje bio neizvestan u američkom društvu. (Kompozitor Rodžers je praktikovao judaizam a Hemerstin bio jevrejskog porekla.) Ali političke okolnosti će se menjati i Ali Hakima će, neposredno nakon tragedije jedanaestog septembra tumačiti Aasif Mandvi, Arapin, a u Fišovoj produkciji iz 2019, tumači ga belac iz Kalifornije. Sve su to različite interpretacije koje opominju i pitaju. Završna scena Fišove interpretacije ovog klasika, u kom će glavni negativac izgubiti glavu od mladoženje, upravo na venčanju koje treba da bude hepi end, postavlja pitanje o krvavim rukama ovog društva. Koliko Amerikanci poznaju svoju istoriju? Na čijim kostima je nastala njihova kultura?
Dorotino predavanje približilo nam je američki mjuzikl, ali i “američki problem” koji se tematski konstantno i dominantno prožima u ovom teatru. Nama, kao slušaocima predavanja, prirodno se nametnulo pitanje šta mi mislimo o rasnoj segregaciji? U sudaru sa problemom migranata, Evropa se susreće sa problemom kojim se američko društvo bavi poslednjih dvesta godina i to se odražava ili bar treba da se odražava na naš pozorišni život. Zapitajmo se, koliko smo gledali predstava koje se bave problemom migranata? Koliko se predstava bavi fašističkim idejama? Koliko predstava postavlja pitanje sudbine belog čoveka? Na šta nas opominje naše pozorište?
