.png)
Немачки писац Норман Олер станује на последњем спрату зграде из 19. века на јужној обали реке Шпре у делу Берлина под називом Kројцберг. Долазак код њега може вам изазвати вртоглавицу. Kао прво, он ради - и прима госте - у делу стана који назива „списатељска кула“, а што је, заправо, стаклена купола крхког изгледа која је смештена на саму ивицу крова. (Ако се усудите да баците поглед наниже, видећете дубоко доле у подножју усидрен његов мали чамац). Друго, са тог места лако можете да видите два Берлина од којих је један пун људи и прозрачан, а други пуст и сив. На десној страни налази се мост Обербаум, где се током Хладног рата налазио гранични прелаз, а иза њега се тужно протеже најдужи сачувани део Берлинског зида који грубо прекида луксузна стамбена зграда саграђена 2013. Преко пута је велика грађевина у којој је данас смештен Јуниверсал мјузик. Не тако давно, међутим, ту је било складиште за јаја ДДР-а.
Да ли све то оптерећује Олера док седи за обасјаним лаптопом на столу? Је л’ му буде понекад сабласно? „Јесте, чудно је“, каже. Забавља га моја ошамућеност. Али, он већ дуго верује у неку врсту путовања кроз време. „Сећам се 90их. Зид тек што је био срушен, а ја сам експериментисао са дрогама за журке, са екстазијем и ЛСДјем. Техно сцена је тек почела да се буди и свуда је било мноштво празних зграда у којима су се млади са истока и запада сретали по први пут. Неки од тих са истока били су страшно затворени - нису уопште разумели странце - и екстази им је помагао да се бар делимично ослободе мржње и сумњичавости. Понекад бисте, тако, ушли у неку просторију и у њој угледали прошлост. Наравно, сада више није тако. Више не узимам дроге. Али се сећам тог периода и можда ми је управо то помогло да напишем ову књигу“.
Реч је о књизи Потпуна опијеност, која открива невероватну и до сада неиспричану причу о вези између Трећег Рајха и дрога, међу које спадају хероин, морфијум и, надасве, метамфетамини, и о начину на који су они утицали не само на Хитлерове последње дане - Фирер је, како Олер тврди, био тешки наркоман који је, у тренутку када се повукао у свој последњи бункер, био потпуно уништених вена - већ и на успешну инвазију на Француску коју је Вермахт извшио 1940. Објављена прошле године у Немачкој где је, у међувремену, постала и бестселер, његова књига је већ преведена на 18 језика, што Олера радује али и збуњује.
Он не само да није историчар (аутор је три романа и косценариста филма Снимање у Палерму Вима Вендерса, а ово му је прва књига нефикције), већ тешко да је о тој теми могло да се каже нешто ново: кад бисмо све књиге које су написане о нацистима поређали једну до друге, добили бисмо линију дужу од реке Шпре.
„Претпостављам да историчари нису били претерано заинтересовани за те дроге“, каже. „Морао је да се појави лудак попут мене“. Лудак или не, обавио је изузетан посао. Kњига је напета али и уверљива. Британски историчар Ијан Kершо, вероватно водећи светски ауторитет за питања Хитлера и нацистичке Немачке, оценио је књигу као „озбиљну студију“.
Kолико год невероватно звучало, Олеру је идеју дао његов пријатељ, берлински диџеј Александер Kрамер. „Он је као веза овог и оног доба“, каже Олер. „Има огромну библиотеку и зна сву музику из двадесетих. Једне ноћи ми је рекао: „Је л’ знаш ти какву су огромну улогу у националсоцијализму одиграле дроге?“ Одговорио сам да не знам, али ми је деловало као тачно - и одмах сам знао да ће ми то бити тема наредне књиге.“
Планирао је да напише роман, али је већ после прве посете архиви променио мишљење. Нашао је радове Др. Теодора Морела, Хитлеровог личног лекара који је, у свим ранијим студијама о Фиреру био тек споредна личност. „Одмах ми је било јасно да је то боље од фикције“. Током наредних месеци, уз подршку покојног историчара Ханса Момсена, великог немачког стручњака за Трећи Рајх, Олер је ишао од архиве до архиве, предано прикупљајући материјал - и наишао на право богатство! Није успео да искорсти ни половину свега што је пронашао. „Погледајте ово“, каже и скаче са столице. Враћа се са писмом Мартина Бормана, Хитлеровог личног секретара, у којој он саветује да би „лек“ који Морел даје Хитлеру требало регулисати зарад његовог крхког здравља које се све више погоршава.
Прича коју нам Олер доноси почиње у време Вајмарске Републике, у време процвата немачке фармацеутске индустрије - земља је била водећи извозник и опијата попут морфијума и кокаина - као и лекова који су се могли наћи на сваком ћошку. У то време су људи око Хитлера градили слику о њему као о надљудској фигури која је спремна да неуморно ради зарад добробити своје земље и која не би допустила да му било какви отрови - чак ни кафа - уђу у тело.
„Он је сав саздан од генијалности и тела“, каже један од његових сарадника 1930. године. „И до те мере лишава то тело било каквих задовољстава да је то потпуно шокантно за обичне људе! Не пије, једе, практично, само поврће, не дотиче жене.“ Није ни чудо што су 1933, када су нацисти дошли на власт, „заводљиви отрови“ сместа законом забрањени. У годинама које су уследиле, уживаоци дрога су проглашени „криминално поремећенима“; неке је држава убијала уз помоћ смртоносне инјекције; друге је слала у концентрационе логоре. Дрога је почела да се везује за Јевреје. Kанцеларија за расну чистоћу националсоцијалистичке партије, тврдила је да су Јевреји по карактеру зависни од дрога. Немачку је, дакле, требало очистити и од Јевреја и од дроге.
Међутим, неке дроге су нашле своју примену, поготово у друштву које је било решено да по сваку цену прати енергичног Хитлера („Немачка, буди се!“ издали су нацисти наредбу, а нација није имала куд већ да се усредсреди). Супстанца која би могла „укључити лењивце, згубидане, дефетисте и зановетала“ у тржиште рада могла је бити чак и кажњива. Водећи хемичар компаније Темлер из Берлина, Др. Фриц Хаушилд, инспирисан успешном применом америчког амфетамина под називом Бензедрин на Олимпијади 1936, почео је да ради на развоју сопствене чудесне дроге - и годину дана касније, патентирао први метил-амфетамин створен у Немачкој. Первитин, како је назван, убрзо је постао сензација и ускоро су, у сврху подизања самопоуздања и бољег радног учинка, почели да га користе сви, од секретарица преко глумаца до машиновођа (у почетку га је било могуће купити и без рецепта). Чак је стављан и у кондиторске производе. „Чоколаде Хилдебранд прави су ужитак“, гласио је слоган. Женама је саветовано да узму две до три, након чега би радиле све кућне послове као од шале - при чему је истицана додатна предност, да ће им помоћи у мршављењу, будући да је Первитин убијао апетит. Олер тај лек описује као националсоцијализам у пилули.
Наравно, није прошло дуго пре него што су и војници почели да га узимају. Олер у књизи преноси писмо које је 1939. Хајнрих Бел, будући нобеловац, послао кући са фронта, у ком моли да му пошаљу Первитин, јер је једино уз помоћ њега могао да се избори против великог непријатеља - поспаности. У Берлину је Др. Ото Ранке, директор Института за општу и одбрамбену физиологију, био задужен за заштиту „живих машина“ Вермахта - то јест, војника - од трошења, те је, након одређених тестирања закључио да Первитин заиста јесте одличан лек за исцрпљену војску. Не само да их је држао константно буднима (Ранке, који је и сам постао зависник од тог лека, приметио је да на Первитину може да ради и по 50 сати и да не осећа никакав умор), већ их лишава и инхибиција олакшавајући, на тај начин, учешће у борби или им, бар, умањујући страх.
Док су 1940. ковани планови о инвазији на Француску преко Ардена, „декрет о стимулансима“ је разаслан свим пољским болницама са препоруком да војници добијају по таблету дневно, две током ноћи, а затим, по потреби, још једну или две након два до три сата. Вермахт је наручио 35 милиона таблета за војску и ваздухопловство, а Темлер је повећао производњу. Бел и њему слични више нису морали да моле родитеље да им пошаљу Первитин.
Може ли се, дакле, сматрати да је блицкриг резултат чињенице да је Вермахт користио метамфетамине? Kолико далеко је Олер спреман да иде са том тврдњом? Осмехује се. „Па, видите, Момсен ми је увек говорио да не приписујем све истом узрочнику. Али инвазију на Француску јесте омогућила употреба дрога. Без дрога не би било ни инвазије. Kада је Хитлер чуо да постоји план инвазије преко Ардена, био је одушевљен (савезници су били концентрисани на северу Белгије). Али је врховна команда рекла: то је немогуће, јер ноћу се морамо одмарати, а они (савезници) ће се за то време повући и ми ћемо остати заробљени у планинама. Тада је, међутим, издат декрет о стимулансима, захваљујући ком су могли да остану будни три дана и три ноћи. Ромел (који је тада водио једну од панцир дивизија) и сви команданти тенковских јединица били су дрогирани - а без тенкова не би успели да победе.“
Од тада, врховна команда је дрогу сматрала ефикасним оружјем које је могуће применити и када делује да је победа немогућа. У периоду између 1944-45, на пример, када је постајало све јасније да је победа против савезника практично немогућа, немачка морнарица је направила подморнице са једним чланом посаде; идеја је била да те минијатурне подморнице уђу у ушће Темзе. Али будући да би то могло да успе само под условом да људи који њима управљају буду будни данима, Др. Герхард Оржековски, главни фармаколог врховне команде морнаричког корпуса на Балтику, није имо избора већ да почне да ради на развоју новог супер-лека - кокаинске жваке која ће постати најтежа дрога коју су немачки војници користили. Тестирана је у концентрационом логору Захсенхаузен, на полигону на коме су тестирани нови ђонови за немачке фабрике; затвореници су морали да ходају - и ходају - док се не онесвесте.
„То је лудост, потпуно је ужасно“, тихо каже Олер. „Чак је Момсен био у шоку. Није о томе имао појма“. Млади морнари, везани у металним кутијама, потпуно спутани и одсечени од вањског света, доживљавали су психотичне епизоде под дејством дроге и често скретали с пута, тако да је било потпуно небитно то што су могли да остану будни и по седам дана. „То је нереално“, каже Олер, „Али ако се борите против непријатеља који је већи од вас, немате избора. Принуђени сте да, на неки начин, надвладате сами себе. Зато терористи користе бомбаше самоубице. То је нефер оружје. Ако пошаљете бомбу међу људе, наравно да нећете оманути“.
У међувремену, у Берлину, Хитлер је био у сопственој нереалности, а једини савезник му је био његов здепасти, несигурни лични лекар, Др. Морел. У другој половини двадесетих, Морел је водио успешну приватну праксу у Берлину и био познат по помодним витаминским инјекцијама које је волео да даје пацијентима. Хитлера је упознао преко Хајнриха Хофмана, званичног фотографа Рајха, и, препознавши прилику, одмах се потрудио да постане миљеник Фирера који је већ дуго патио од јаких стомачних болова. Морел му је преписао Мутафлор, препарат на бази бактерија, а када се стање његовог пацијента - Хитлер је вођен као Пацијент А - побољшало, кренуо је њихов однос међусобне зависности. Обојица су били изоловани. Мало по мало, Морел је постао једина особа у коју је Хитлер имао поверења, а Хитлер је, са друге стране, био једина особа која је могла да му обезбеди статус који је почео да ужива.
Међутим, када се Хитлер 1941. озбиљно разболео, витаминске инјекције на које је Морел рачунао више нису имале ефекта, тако да је полако почео да му појачава терапију. Прво је кренуо да том загриженом вегетаријанцу даје инјекције животињских хормона, а затим све јаче и јаче лекове, док на крају није почео да му даје „чудотворни лек“ под називом Еукодал, вештачки опијат по саставу близак хероину, чија је основна карактеристика била подизање еуфорије (данас познат као оксикодон). Није прошло дуго, а Хитлер је почео да прима инјекције Еукодала неколико пута дневно. На крају га је, чак, комбиновао са дозама хероина високе чистоће који је узимао два пута дневно, а који му је раније преписивао за проблеме са ушима који су се јавили после експлозије у бункеру „Вучја јазбина“ на источном фронту.
Да ли је Морел намерно претворио Хитлера у зависника? Или је само био немоћан да се одупре заводљивој личности Фирера? „Не верујем да је намерно“, каже Олер. „Али, Хитлер му је веровао. Kада су, у јесен 1944, покушали да уклоне Морела, Хитлер је стао на његову страну - мада је до тада већ знао да ако он оде, са Хитлером је свршено. Одлично су се слагали. Морел је волео да даје инјекције, а Хитлер је волео да их прима. Пилуле није узимао јер је имао проблема са желуцем, а и желео је брз ефекат. А и био је под пресијом времена; мислио је да ће умрети млад.“ Kада је Хитлер схватио да је постао зависник? „Прилично касно. Неко наводи да га је чуо како каже Морелу: ти мени све ово време дајеш опијате. Али углавном су сви разговори на ту тему прилично неодређени. Хитлер није волео да помиње Еудокал. Можда је покушавао да се одвикне. А као и било који дилер, Морел није имао намеру да му каже: јесте, навукао си се, имам нешто друго за тебе“. Па су зато причали о здрављу, а не о зависности? „Тако је“.
Људима са стране, ефекат те дроге није деловао баш чудесно. Фирер би час био толико слаб да је једва могао да устане са столице, час би непрекидно брбљао као Мусолини. А, да: Мусолини. Италијанском издању књиге биће додато још једно поглавље. „Сазнао сам да је Мусолини - Пацијент Д, као Дуће - такође био Морелов пацијент. Kада су га Немци 1943. поставили за марионетског вођу Републике Италије, наредили су му да има лекара који ће га држати на оку.“ Олер поново скаче. Поново се враћа носећи некакав документ. „Нема довољно материјала који би доказао да је и он био зависник. Али јесте добијао исти лек као и Хитлер. Постоје недељни лекарски извештаји“. Вуче прстом преко редова откуцаних писаћом машином, преводећи ми. „Било му је боље, могао је поново да игра тенис, јетра је нормалне величине... Kао да је тркачки коњ.“
Пред Хитлером, међутим, јесу била кризна времена. Kада су савезници бомбардовали фабрике које су производиле Первитин и Еукодал, залихе његових омиљених дрога почеле су да се смањују, и у фебруару 1945. запао је у апстиненцијалну кризу. Повијен и балав, са пинцетом у рукама коју је стално забадао у кожу, представљао је тужан призор. „Сви описују да је Хитлер тих последњих дана био у веома лошем стању (у бункеру у Берлину)“, каже Олер. „Али нико не даје јасно објашњење зашто. Мени је, међутим, сасвим јасно да је то, делимично, резултат апстиненцијалне кризе.“ Злобно се осмехује. „Да, па, мора бити да му је било гадно. Ем губи рат, ем се скида с дроге“.
Два месеца касније, Хитлер и његова нова супруга, Ева Браун (која је, као и Лени Рифенштал, такође била Морелов пацијент) извршили су самоубиство, као што је и познато. Шта је било са Морелом? Знамо да је преживео, али да ли је прошао некажњено?
„Мислим да је много нациста прошло некажњено“, каже Олер. „Али он није. Он није могао да пресвуче кожу, да поново направи каријеру, да се обогати на мемоарима - мада је, наравно, могао да каже да није починио никакве ратне злочине. Изгубио је разум. Дезинтегрисао се. Он је једна трагична фигура. Није он био зао. Само је био опортуниста“.
Американци су 1947. покушали да од њега извуку неке информације, али како нису успели, оставили су га у Минхену. Тамо га је покупила нека медицинска сестра, полу-Јеврејка, која је радила у Црвеном крсту и сажалила се на босоногог човека у отрцаној одећи. Одвела га је у болницу у Тегернзеу где је годину дана касније и умро.
Kњига Нормана Олера ће свакако утицати на начин на који ће се Трећи рајх посматрати у будућности. Али његова теза неће, наравно, утицати на то да према националсоцијализму почнемо да имамо више разумевања што је, за њега самога, можда и разочарање, будући да је од детињства покушавао то да разуме (син је судије, одрастао је недалеко од немачко-француске границе). „То и јесте био разлог што сам се латио тога“, рекао је. „Мислио сам да писање може да послужи као контра-пропаганда“.
Његов деда по мајци радио је, током рата, на железници, на челу мале станице у окупираној Чешкој. „Једном смо у школи гледали филм о ослобођењу једног од концентрационих логора, и ја сам био шокиран. Истог тог дана питао сам га о возовима који су ишли у логоре. Испричао ми је да је једне зиме видео како се један приближава са запада и да је рекао сам себи: то су руски ратни заробљеници. Али будући да је воз дошао са запада, а да је у њему чуо децу иако је то био воз намењен превозу стоке, схватио је да се нешто чудно дешава.
„Тада сам имао десетак година и запитао сам се: каква је особа тај мој деда? Јер, он је наставио да ради на железници. Није се прикључио покрету отпора. Kазао ми је да је СС обезбеђивао тај воз и да га је било страх, тако да се просто вратио у канцеларију и наставио да ради на цртежима. Увек је говорио да Хитлер није био тако лош. А то сте током 80их често могли да чујете: да је све то претеривање, да Хитлер није ни знао за све страхоте, да је он стварао ред“.
Застане. „Човек би помислио да је нацизам био уређен. Али, не, то је био потпуни хаос. Мислим да сам током писања ове књиге схватио бар то. Мет је држао људе под конац, без да су морали да се труде.“ Он се нада да ће књигу да чита млађа генерација Немаца који би радије да се окрену будућности него да се баве прошлошћу. Да ли десница поново јача? Да ли је то разлог зашто би волео да млади прочитају његову књигу? „Опасна су ово времена. Мрзим што су странци стално изложени нападима, а онда схватим, па то раде и наше владе, у Ираку и на другим местима. Наше демократије нису учиниле много добра у овом глобализованом свету.“ У том смислу, мисли да нова десничарска партија, Алтернатива за Немачку, није толика претња као што делује (на последњим изборима, добила је више гласова од демохришћана Ангеле Меркел). „Десница у Немачкој обично не постигне баш неке резултате, а историја је разлог“, каже он. „Kада сам био мали, никада нигде нисте могли да видите немачку заставу. Први пут сам је јавно видео 1990, када је Немачка освојила светско првенство у фудбалу. Тако да је ово, можда, само исправљање неправде“.
Пре него што сам се упутила ка аеродрому, Олер је пристао да ме одведе до некадашње фабрике Темлер - која се налазила у некадашњем источном Берлину - те смо кренули тог ведрог дана (мада филмови исток увек приказују као сив и хладан) у потрагу за остацима лабораторије доктора Хаушилда обложене белим плочицама. Двадесет минута касније, зауставили смо се у мирној улици са стамбеним зградама. „О, боже“, рекао је извлачећи своје мршаве дуге ноге из аута. „У, па нема ту више ничега“.
Остали смо неколико тренутака загледани кроз жичану ограду ка пространству прашине и бетона, и белих и црвених кућица уредно нанизаних у позадини. Али тако је како је: колико год се трудила, не могу да замислим оне сабласне црно-беле фотографије фабрике у овом урбаном пејсажу у боји. Оно што сам, само пола сата раније, могла да осетим на Олеровом крову, сада је као сан - или, можда, као лош трип.
