Вероватно зато јер из повијести, како је рекао Хегел, не можемо научити ништа доли да не можемо научити ништа. Зато и стално понављамо грешке из прошлости. Kњига Нормана Олера о Трећем Рајху и наркотицима је поучна јер показује да је за диктатуру потребна не само јака идеологија већ и наркоза читаве нације, било то дословно или метафорички, а у овом конкретном случају било је дословно - од вођа које су били на дрогама до кућаница које су гутале амфетамине још у Вајмарској републици и прије него Хитлер долази на власт. Оно што је Норман Олер открио било је у неким детаљима већ познато и прије, али читава слика коју је детаљно истражио додаје нове, рекао бих шокантне, моменте за разумијевање нацизма. Наравно, треба бити опрезан и не треба симплифицирати ствари, не може се све свести на дроге, премда су оне доиста биле значајна "помоћ" и Хитлеру и војницима који су ишли у Блицкриг - али поанта је да рођење диктатуре или тоталитаризма не долази преко ноћи, већ кроз одређен процес "нормализације" којим ствари које прије нису биле нормалне одједном постану прихваћене, било то амфетамини за кућанице или тестирање амфетамина на Жидовима. Оно што је кључно, чини ми се, поготово данас, јест да јачање десног популизма не треба мистифицирати или приписивати "ирационалном", данашња пролиферација ауторитарних вођа и режима, од Бразила и САД, па све до Балкана, није пала с неба - она је резултат дугогодишњих хисторијских и економских процеса, а бојим се само назнака нечег вјеројатно много горег, што тек долази...
- Јесу ли се у 21. веку са променама у друштву дефиниције левице и деснице промениле с обзиром да су се појавили и нови појмови као што су неолиберални капитализам, а за њим нпр. и артрепренерс или са друге стране прекаријат? Имамо ли сада нове заједнице и око чега се окупљају?
Премда је точно да се политички субјект који би могао донијети револуцију промијенио, мислим да подјела на љевицу и десницу итекако има смисла и данас. Данас живимо у доба у којем се остварио онај знаменити слоган Маргарет Тачер да више нема друштва, већ само постоје појединци, а управо је десна - прије свега економска - политика довела до тога да се све приватизира - од јавних услуга (здравство, мировинско, образовање) па до природних ресурса (вода, тргови, плаже). У таквом друштву заиста више нема друштва, што значи да нема елементарне солидарности и помоћи слабијима, већ само постоје поједници који постају оно што талијански филозоф Маурицио Лацарато зове "подузетницима себства" (селф- антрепенерс) или што други теоретичари зову прекаријатом. Уз рапидни развој технологије, који углавном у власништву има неколико водећих глобалних компанија, појединци не само да су присиљени себе презентирати и "продавати" као да су робе на тржишту, већ већина тога чак није ни свјесна или ужива у томе, научили су, како завршава Орвелова 1984, да воле Великог брата. И премда већина вјерује да тако припада неким новим "заједницама", оно што је уистину нестало јесте заједница у дубљем смислу, људи који су повезани било неким принципима који би надишли фрагментираност на индивидуално било неком заједничком визијом будућности која би укључивала не само бригу за друге људе, већ и за животиње и планету, дакле нешто што није ограничено само на хомо сапиенса који је и довео до тренутне планетарне кризе.
- Kоји би био садашњи еквивалент дрогама у Хитлеровој Немачкој? Постоји ли терапија за „одвикавање“?
Еквивалент Хитлеровим дрогама јесте нешто што бисмо могли и требали назвати "нарко-капитализам". Притом није више толико важно да се сам капитализам обрће и репродуцира управо кроз кеш који долази од дрога, као што рецимо Роберто Савиано у својој књизи Зеро Зеро Зеро лијепо показује да је управо кеш од нарко-тржишта спасио капитализам након финанцијске кризе 2007-2008 дословце кроз "ињекцију" која је била неопходна да капитализам функционира и даље. Оно што је, чини ми се, још важније јесте да данашњи капитализам заправо функционира по принципу наркотика - сви производи с којима се сусрећемо данас, а посебно технологија (нпр Фејсбук, Инстаграм) функционира по принципу "дроге" - сваки "лајк" је заправо нека врста овисности која активира сличне дијелове мозга као и дроге. Постоји већ довољно знанствених истраживања и о природи социјалних мрежа и о корелацији процеса који се активирају приликом узимања одређених дрога или гледања на тзв "смарт-фон". Допамин, серотонин, норадреналин данас су директно везани уз капитализам, али и како доживљавамо реалност. Читаво се човјечанство претвара у овиснике који чекају ново узбуђење, а потом поново тону у депресију да би поново чекали ново узбуђење. Терапија за одвикавање? Стварати нове заједнице.
