Сваки гледалац на почетку добије слушалице које га воде кроз представу и тиме се улога мења, и пре него што схватимо, постајемо актери. Вођени гласом вештачке интелигенције пролазимо кроз град који знамо, места која смо стотину пута видели, али га сада први пут стварно гледамо. Свакодневни живот људи које не познајемо, али и нас самих, у овом граду постаје најинтересантнија представа, док истовремено ми играмо улоге за зачуђене пролазнике. Глас нас спонтано хвата у замке наводећи нас на размишљања о пролазности, о времену, о међусобној конекцији, веровању и досади, али нас и константо извлачи из зоне комфора дајући другачији контекст местима на којима се налазимо, па ће тако трг постати подијум за игру или гелендер покретних степеница шипка за вежбање балета, подсећајући нас константно да смо живи, да можемо да осећамо и да се радујемо.
Наравно, колико год слушалице давале осећај изолованости, ништа од овог не бисмо могли да око нас нису други људи. Одмах на почетку успоставља се организована група у којој сваки појединац има слушалице и прати глас. На почетку се спонтано и без и једне речи постављају односи у групи ко је на челу, ко посматра ситуацију из последњег реда, ко иде у пару, ко се не плаши додира, да би до краја група функционисала доносећи заједничке одлуке без иједне речи. Енергија међу нама се успоставља и дели дајући нам сигурност да учествујемо. Осећај срамоте или страха у групи нестаје. Маса нам даје подршку за ствари за које се сами никада не бисмо усудили. Истовремено сви без поговора пратимо глас вештачке интелигенције, јер као група заједно постајемо уређен систем.
Ближећи се крајњој дестинацији, почињемо да се пењемо уз степенице, које представљају животни пут који смо прешли до сада. Kада смо напокон стигли, пред нама се указује панорама Београда. Прелеп и спокојан призор после напора. Тако близу неба, доле видимо људе и поставља се питање који су гласови који њих воде. Главно осећање ове представе постаје заједништво које опет произилази из мноштва индивидуа, а главна реч која нас све спаја је солидарност.
Невена Мијатовић
