Svaki gledalac na početku dobije slušalice koje ga vode kroz predstavu i time se uloga menja, i pre nego što shvatimo, postajemo akteri. Vođeni glasom veštačke inteligencije prolazimo kroz grad koji znamo, mesta koja smo stotinu puta videli, ali ga sada prvi put stvarno gledamo. Svakodnevni život ljudi koje ne poznajemo, ali i nas samih, u ovom gradu postaje najinteresantnija predstava, dok istovremeno mi igramo uloge za začuđene prolaznike. Glas nas spontano hvata u zamke navodeći nas na razmišljanja o prolaznosti, o vremenu, o međusobnoj konekciji, verovanju i dosadi, ali nas i konstanto izvlači iz zone komfora dajući drugačiji kontekst mestima na kojima se nalazimo, pa će tako trg postati podijum za igru ili gelender pokretnih stepenica šipka za vežbanje baleta, podsećajući nas konstantno da smo živi, da možemo da osećamo i da se radujemo.
Naravno, koliko god slušalice davale osećaj izolovanosti, ništa od ovog ne bismo mogli da oko nas nisu drugi ljudi. Odmah na početku uspostavlja se organizovana grupa u kojoj svaki pojedinac ima slušalice i prati glas. Na početku se spontano i bez i jedne reči postavljaju odnosi u grupi ko je na čelu, ko posmatra situaciju iz poslednjeg reda, ko ide u paru, ko se ne plaši dodira, da bi do kraja grupa funkcionisala donoseći zajedničke odluke bez ijedne reči. Energija među nama se uspostavlja i deli dajući nam sigurnost da učestvujemo. Osećaj sramote ili straha u grupi nestaje. Masa nam daje podršku za stvari za koje se sami nikada ne bismo usudili. Istovremeno svi bez pogovora pratimo glas veštačke inteligencije, jer kao grupa zajedno postajemo uređen sistem.
Bližeći se krajnjoj destinaciji, počinjemo da se penjemo uz stepenice, koje predstavljaju životni put koji smo prešli do sada. Kada smo napokon stigli, pred nama se ukazuje panorama Beograda. Prelep i spokojan prizor posle napora. Tako blizu neba, dole vidimo ljude i postavlja se pitanje koji su glasovi koji njih vode. Glavno osećanje ove predstave postaje zajedništvo koje opet proizilazi iz mnoštva individua, a glavna reč koja nas sve spaja je solidarnost.
Nevena Mijatović
