Маја Ристић, професор на ФДУ:
Па одлична је представа у сваком смислу, глумачком, редитељском и у једној речи показује феномене савременог света у смислу нарцизма, патологије у породици, психопатије и манипулације психијатара, политичара и тако даље. Изузетна представа у сваком смислу.
Блаж Першин, директор музеја и галерије у Љубљани:
Мени је било супер. Ја сам иначе из Љубљане а сада ми је драго да сам гост Битефа и одушевљен сам овогодишњом селекцијом. Вечерашњи господин Тартиф је стварно био добар и сличан многим људима у овом друштву, а поготово некима који су на високим политичким позицијама у нашем друштву. Глумци и редитељска решења су супер. Мислим да је Игор Вук Торбица направио добар посао док је глума била врло лична и убедљива.
Катарина Вјештица, студент:
Представа почиње занимљивом интеракцијом Хане Селимовић са публиком, која веома убрзо постане заиста заморна. Већ тада схватимо да ће ово бити још један пример класичног драмског театра. Сценографија је занимљиво и веома једноставно решена, али без икакве трансформације. Покушај мешања говора у стиху и савременог се на пар тренутака претвори у неспретни, и неоправдани, покушај постмодерне. И поред тога што нису објашњени ни мотиви, ни ликови, ни њихови односи на неком дубљем нивоу, крај је решен мало занимљивије, и задржи гледаочеву пажњу. И тада редитељ коначно проговори о томе зашто је ово представљање оправдано у данашњем времену, поред ситног гребања по темама феминизма и породичних односа, и то је наравно политичко стање у нашем друштву. Сви ми знамо да се све ово дешава у институцаијалном позоришту и да отворено говорити о опозицији нико са здравим разумом се не би усудио. И можда је то једини квалитет, али по мом мишљењу није одрађено ни доследно ни иновативно. Још један доказ колико нам је тешко одмаћи се мало од институцијалног позоришта.
Милијана Шегрт, професор српског језика:
Пример радикалне адаптације класике, јасно померање радње у данашње време и данашњи политички контекст. Врло занимљив и креативан приступ од стране редитеља и врло снажан крај са јасним метафорама које осликавају политичко стање и однос грађана према власти у Србији данас. Добра глумачка игра, са доста интеракције са публиком. Посебно ми је занимљиво било остављање упаљеног радног светла већим делом представе и лагана трансформација која се не осети да би на крају публика остала у мраку.
Александар М. Брадић:
Представа се користи чистим јасним поступцима који у првом делу алудирају на позицију свесног појединца у друштву који због своје освешћености бива означен као луд, док је у другом делу представе акценат на Тартифу и на његовом сјајном умећу да манипулише људима. Саша Торлаковић као Тартиф је перфектан!
