Јелена Илић, глумица:
Дуго нисам гледала нешто овако узбудљиво и овако живо, без много измишљања. Нешто јако једноставно а заправо тражи тотално присуство пре свега извођача, и врло је симболично. Ово је за сада за мене најбоља представа на Битефу, видећемо до краја.
Бојан Каурин и Данијела Матовић, студенти сценског дизајна:
Бојан: Ух, само секунд. Храбра... исто колико и неспретна. Ал на крају кућа се ипак срушила. Свидело ми се, али ми треба још времена да размислим о свему. Препун сам утисака.
Данијела: Занимљива је, простор је интересантан јако, као и цео процес који се догодио на сцени, и та тензија која расте и расте, и тренутак када перформер само чучи и гледа у нас и посматра нас како ми посматрамо њено дело како се руши, то је веома ефектно.
Наташа Милојевић, перформерka:
Мени је био интересантан тај модел анархизма, све више почињем да верујем у то да су анархисти суштина промене целог друштва јер се ту налази грађанска иницијатива и све остало и да је комунизам превазиђен. И онда тај модел анархисте који диже кућу, као ти очекујеш сад... видиш њу онакву, сад ће она... а она у ствари прави кућу. То ми је феноменално! Сваку врсту куће! То ми је први утисак, па онда све остало. Ми смо то доживели! Јако је слојевито.
Зорица , новинарka:
Импресивно је али и тужно. Човек се толико труди а онда је све око њега материјално и тако пропадљиво. То ми је засад главни утисак. Гледамо како та жена гради кућу а онда је на крају киша и невреме потпуно униште. Она је уложила силну енергију а крај смо видели. Тужно је само када помислимо да ће све ово око нас да пропадне једног дана. О томе је реч. Али то не значи да не требамо поново да градимо као што ће Фија Менар поново да гради ову своју кућу.
Ружица Ања Тадић, студенткиња режије:
Присутна је доза напетости и некаквих страхова и стања среће, радости због тих неких малих ствари. Присутна је драматургија једног покушаја да се нешто сагради и као и тај почетни мањак ентузијазма где изгледа као да се она пита да ли је ово све вредно и да ли је чека узалудан труд. Онда се ипак рађа нека вера и даље је присутна цела палета емоција и публика је томе изложена.
Гордана Марић, професорка глуме у пензији:
Ја сам мимо очекивања јако потресена као да ми се никад ништа тако потресно није десило. Зато што је стварно. Онда уметност звука, толико те наведе да верујеш у то. Тај осећај за истину. Тај ужасан напор главне глумице, мислим та нада, тај оптимизам и тако сам некако све време била повезана са њом на сцени. На крају, са сузама у очима сам гледала у ту катастрофу и била сам јако потресена. Као Титаник, само са бољом музиком.
