Jelena Ilić, glumica:
Dugo nisam gledala nešto ovako uzbudljivo i ovako živo, bez mnogo izmišljanja. Nešto jako jednostavno a zapravo traži totalno prisustvo pre svega izvođača, i vrlo je simbolično. Ovo je za sada za mene najbolja predstava na Bitefu, videćemo do kraja.
Bojan Kaurin i Danijela Matović, studenti scenskog dizajna:
Bojan: Uh, samo sekund. Hrabra... isto koliko i nespretna. Al na kraju kuća se ipak srušila. Svidelo mi se, ali mi treba još vremena da razmislim o svemu. Prepun sam utisaka.
Danijela: Zanimljiva je, prostor je interesantan jako, kao i ceo proces koji se dogodio na sceni, i ta tenzija koja raste i raste, i trenutak kada performer samo čuči i gleda u nas i posmatra nas kako mi posmatramo njeno delo kako se ruši, to je veoma efektno.
Nataša Milojević, performerka:
Meni je bio interesantan taj model anarhizma, sve više počinjem da verujem u to da su anarhisti suština promene celog društva jer se tu nalazi građanska inicijativa i sve ostalo i da je komunizam prevaziđen. I onda taj model anarhiste koji diže kuću, kao ti očekuješ sad... vidiš nju onakvu, sad će ona... a ona u stvari pravi kuću. To mi je fenomenalno! Svaku vrstu kuće! To mi je prvi utisak, pa onda sve ostalo. Mi smo to doživeli! Jako je slojevito.
Zorica , novinarka:
Impresivno je ali i tužno. Čovek se toliko trudi a onda je sve oko njega materijalno i tako propadljivo. To mi je zasad glavni utisak. Gledamo kako ta žena gradi kuću a onda je na kraju kiša i nevreme potpuno unište. Ona je uložila silnu energiju a kraj smo videli. Tužno je samo kada pomislimo da će sve ovo oko nas da propadne jednog dana. O tome je reč. Ali to ne znači da ne trebamo ponovo da gradimo kao što će Fija Menar ponovo da gradi ovu svoju kuću.
Ružica Anja Tadić, studentkinja režije:
Prisutna je doza napetosti i nekakvih strahova i stanja sreće, radosti zbog tih nekih malih stvari. Prisutna je dramaturgija jednog pokušaja da se nešto sagradi i kao i taj početni manjak entuzijazma gde izgleda kao da se ona pita da li je ovo sve vredno i da li je čeka uzaludan trud. Onda se ipak rađa neka vera i dalje je prisutna cela paleta emocija i publika je tome izložena.
Gordana Marić, profesorka glume u penziji:
Ja sam mimo očekivanja jako potresena kao da mi se nikad ništa tako potresno nije desilo. Zato što je stvarno. Onda umetnost zvuka, toliko te navede da veruješ u to. Taj osećaj za istinu. Taj užasan napor glavne glumice, mislim ta nada, taj optimizam i tako sam nekako sve vreme bila povezana sa njom na sceni. Na kraju, sa suzama u očima sam gledala u tu katastrofu i bila sam jako potresena. Kao Titanik, samo sa boljom muzikom.
