„Почнимо од позоришта!”, рекла је тадашњем београдском потпредседнику. Није у реду, говорила је политичким и културним званичницима, да главни град земље која се тако широко отвара према свету и има значајну улогу у покрету несврстаних нема ниједан међународни фестивал. Захваљујући „византијској вештини” Мире Траиловић да пронађе „формулу која ће упалити” основан је Београдски интернационални театарски фестивал - БИТЕФ.
Музеј позоришне уметности Србије и Феликс Пашић објавили су 2006. године књигу која садржи прилоге за Мирину биографију, засноване на сведочењима неких од највећих глумаца, редитеља, драматурга, критичара и других драмских уметника који су имали прилике да се сретну и сарађују са њом. Том приликом Борислав Михајловић Михиз поделио је исуство првог сусрета са Миром.
„Ту, код „Три шешира”, у боемској кафани у којој су кројени, једну ноћ живели а ујутру венули и умирали толики амбициозни планови, Мира Траиловић ми предложи један такав, чинило ми се неостварив: да оснујемо ново позориште. Модерно и авангардно. Биће оно, ређала је Мира, савременије у репертоару од других позоришта, слободније у форми и независније од власти. Неговаћемо камерну драму, пантомиму и шансону, увести монодраму, рецитал и литерарни кабаре, цртала је Мира пуначком руком по дуванском диму старе кафане своје иноваторске замисли.
Свако ко је било када сарађивао са Миром Траиловић зна да се њој није могло рећи да је нешто немогуће. Или, ако се и могло рећи, то није вредело ништа. Она би то једноставно и мирно пречула и настављала, уз љубазан осмех и булдожерску упорност, да истерује своје, и теби би брзо постајало јасно да ћеш, хтео не хтео, у томе морати да учествујеш. Тако је било и овога пута.”
Драган Клаић: „Када у Европи још није било говора о 1992. и о политичкој, економској и културној интеграцији, када је Америка била још провинцијално усмерена према култу Бродвеја, претварајући своје авангардисте у економске исељенике и гастарбајтере, када још није постојала такозвана „међународна позоришна сарадња” у свим оним сложеним облицима који су данас рутина, мадам Траиловић била је откривач оригиналних подухвата, а њен фестивал жижна тачка позоришне авангарде, стециште позориштанаца првог, другог и трећег света, плацдарм за њихове продоре и узлете у велике светске позоришне центре.”
Љубомир Симовић: „Битеф је био нешто по њеној мери. Њена енергија је тражила велику интернационалну сцену која се стално допуњава и увећава. У борби против свих граница, у борби за нове просторе, за више ваздуха, за више светлости.”
„Како добро обављен посао, Смрти;
Какав успех,
Срушити такву тврђаву!
Пождерати толико меса,
скрцкати толико костију
за тако кратко време.
Потрошити толику енергију
Брзо, као када се испуши цигарета.
Какав је то био посао, Смрти.
Каква демонстрација силе.”
(Као да ти не бисмо
Веровали на реч.)
