Београд, 1979. године. Јутро након представе „Kиклоп“ по Еурипиду, присуствовао сам разговору који су водили Борка Павићевић и Драган Kлаић. У Немачкој смо ретко имали прилику да присуствујемо интелектуалном разговору на тој разини. Разговор је текао од античке филозофије до савремене естетике, од Платона до Адорна.
То искуство је било предуслов за моје доживотно пријатељство са Борком и Драганом. Много пута након тога смо се сусретали у Минхену, Амстердаму и Стокхолму, како бисмо наставили разговор започет 1979. године.
У тешким, ратним тренуцима, свако вече бисмо се чули телефоном и договарали се да угостимо пост-југословенски позоришни фестивал у Минхену, на коме би учествовала позоришта из Београда, Љубљане, Сарајева и Загреба. Фестивал је одржан са великим успехом, захваљујући Борки која је, као и увек изражавала своје ставове мудро и јасно.
С Боркином смрћу смо изгубили последњег великог београдског позоришног творца тих времена — времена у ком је Борка успоставила блиски лични и уметнички однос између Београда и Театра ан ден Рур.
Роберто Ћули
