Beograd, 1979. godine. Jutro nakon predstave „Kiklop“ po Euripidu, prisustvovao sam razgovoru koji su vodili Borka Pavićević i Dragan Klaić. U Nemačkoj smo retko imali priliku da prisustvujemo intelektualnom razgovoru na toj razini. Razgovor je tekao od antičke filozofije do savremene estetike, od Platona do Adorna.
To iskustvo je bilo preduslov za moje doživotno prijateljstvo sa Borkom i Draganom. Mnogo puta nakon toga smo se susretali u Minhenu, Amsterdamu i Stokholmu, kako bismo nastavili razgovor započet 1979. godine.
U teškim, ratnim trenucima, svako veče bismo se čuli telefonom i dogovarali se da ugostimo post-jugoslovenski pozorišni festival u Minhenu, na kome bi učestvovala pozorišta iz Beograda, Ljubljane, Sarajeva i Zagreba. Festival je održan sa velikim uspehom, zahvaljujući Borki koja je, kao i uvek izražavala svoje stavove mudro i jasno.
S Borkinom smrću smo izgubili poslednjeg velikog beogradskog pozorišnog tvorca tih vremena — vremena u kom je Borka uspostavila bliski lični i umetnički odnos između Beograda i Teatra an den Rur.
Roberto Ćuli
