Ово је опроштај нашег уметничког директора Ивана Меденице, а следе и друга наша сећања.
Последњи је дан јуна. Ускоро ће online изаћи и моја јунска колумна из НИН-а, а ја ни мајску нисам шеровао. Заборавио сам.
Испоставило се да је добро што сам заборавио, јер ћу је закачити баш данас, последњег дана јуна. Kолумна је састављена од критика две представе које повезује концепт "културе сећања", а једна од њих је "Аутентична тумачења: 68", паметна и нежна представа о београдској 1968. у режији Ане Миљанић и с групом дивних, поглавито младих глумаца. То је последња представа коју је у ЦЗKД, као његова директорка, иницијаторка, мозак, срце и душа, потписала - Борка Павићевић. Сама Борка целог се живота, а посебно сада када је то, у доба општег ревизионизма, најпотребније, борила управо за "културу сећања"... Оно што у тексту нисам стигао да напишем - пусти новински простор који увек фали - јесте да представа почиње и завршава се цитатима из Боркине колумне из '68. - о моди. Иначе, цела представа може да се доживи и као веома паметан, нежан, софистициран и нимало наметљив омаж самој Борки Павићевић. Лајтмотив преузет из Боркине колумне о моди јесте колико је Београд прелеп у јуну. Борка је волела јуни, мирис цветања липа, "слободу кретања у летњој гардероби", те "витке и смеле покрете", мирис јунске, револуционарне 1968... Свој последњи јуни, Борка Павићевић је проживела до краја, до његовог последњег дана. Проживела је свој последњи јуни као и цео свој живот, пуним плућима, у славу лепоте, истине и правде.
