Ovo je oproštaj našeg umetničkog direktora Ivana Medenice, a slede i druga naša sećanja.
Poslednji je dan juna. Uskoro će online izaći i moja junska kolumna iz NIN-a, a ja ni majsku nisam šerovao. Zaboravio sam.
Ispostavilo se da je dobro što sam zaboravio, jer ću je zakačiti baš danas, poslednjeg dana juna. Kolumna je sastavljena od kritika dve predstave koje povezuje koncept "kulture sećanja", a jedna od njih je "Autentična tumačenja: 68", pametna i nežna predstava o beogradskoj 1968. u režiji Ane Miljanić i s grupom divnih, poglavito mladih glumaca. To je poslednja predstava koju je u CZKD, kao njegova direktorka, inicijatorka, mozak, srce i duša, potpisala - Borka Pavićević. Sama Borka celog se života, a posebno sada kada je to, u doba opšteg revizionizma, najpotrebnije, borila upravo za "kulturu sećanja"... Ono što u tekstu nisam stigao da napišem - pusti novinski prostor koji uvek fali - jeste da predstava počinje i završava se citatima iz Borkine kolumne iz '68. - o modi. Inače, cela predstava može da se doživi i kao veoma pametan, nežan, sofisticiran i nimalo nametljiv omaž samoj Borki Pavićević. Lajtmotiv preuzet iz Borkine kolumne o modi jeste koliko je Beograd prelep u junu. Borka je volela juni, miris cvetanja lipa, "slobodu kretanja u letnjoj garderobi", te "vitke i smele pokrete", miris junske, revolucionarne 1968... Svoj poslednji juni, Borka Pavićević je proživela do kraja, do njegovog poslednjeg dana. Proživela je svoj poslednji juni kao i ceo svoj život, punim plućima, u slavu lepote, istine i pravde.
