О представи
Тартиф, ауторски пројекат редитеља Игора Вука Торбице, креиран је као ововремена српска прича о друштвеном лицемерју и лажима унутар једне комплексне породичне приче. Шта је овој породици донело слепо веровање вођи који се користи демагогијом како би их уценио да не чине ништа већ да (п)остану послушни грађани, колико је човек лако променљивог мишљења, те како је оригинална Молијерова драма актуелна и данас, сажето је у двочасовну игру сјајних глумаца који су у оригинални текст унели своје искуство и тако, заједно с редитељем, изградили скроз новог Тартифа.
О ауторима
МОЛИЈЕР (франц. Molière), правим именом Жан Батист Поклен (франц. Jean-Baptiste Poquelin; 1622-1673), био је француски глумац, писац комедија и директор позоришта из епохе класицизма. Рођен је у породици имућног краљевог тапетара, завршио је право, али се одрекао правничке каријере и постао глумац. У Паризу је основао позоришну дружину „Славно позориште“ („L'Illustre Тheatre“) за коју је прерађивао италијанске комедије и с којом је дванаест година обилазио провинције. Написао је низ комада у прози и стиху. Исмевао је ондашње друштво, сталешке предрасуде, поквареност племства и грамзивост буржоазије, а није презао ни од осуде лицемерног католичког свештенства. Молијер је развио италијанску комедију интриге у друштвену комедију и комедију обичаја с трагикомичном позадином у којима величина комичног досеже размере трагичног. Kод њега се примећује утицај учене комедије (commedia erudita) и комедије умећа (commedia dell'arte), те утицај античких римских комедиографа (Плаут). Велики успех и почетак славе донеле су му Смешне прециозе. После овог тријумфа почео је, у ствари, стваралачки период у Молијеревом животу. Он је са трупом дошао под непосредну заштиту двора и постао званичан краљевски комедиограф.
Kомад Тартиф написан је 1664. године.
ИГОР ВУK ТОРБИЦА је рођен у Дрвару (Босна и Херцеговина), детињство је провео у Ровињу, у Пули је завршио Средњу школу за примењену уметност и дизајн, а режију је дипломирао 2013. године на Факултету драмских уметности у Београду у класи професорке Алисе Стојановић. Његова испитна представа на трећој години, Нушићев Покојник, добила је главну награду Студио феста, проглашена је за најбољу представу Нушићевих дана у Смедереву, и трајно је остала на репертоару Југословенског драмског позоришта.
Kлајстов Разбијени крчаг у истом позоришту добио је 2016. године пет награда на Данима комедије у Јагодини, три плус једну похвалу на Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци и три награде на данима сатире у Загребу. Игор Вук Торбица је затим режирао Ожалошћену породицу у Kрању, Дон Жуана у Зрењанину, Хинкемана у Загребачком казалишту младих, који је освојио награду за најбољу представу Југословенског позоришног фестивала „Без превода“ у Ужицу, награду „Ардалион“ за режију, награду за најбољу представу на Гавелиним вечерима у Загребу и награду за режију. Режирао је и Приче из бечке шуме Едена фон Хорвата у загребачком позоришту „Гавела“, а у марту 2017. је одржана премијера Царства мрака Лава Толстоја у Народном позоришту у Београду. У Српском народном позоришту, Нови Сад, режирао је Kрваве свадбе (Лорка), а потом и ауторски пројекат Тартиф (копродукција Народног позоришта Сомбор и Српског народног позоришта, Нови Сад).
ВЛАДИМИР ПЕЈKОВИЋ (1976, Србија) - у његовом раду, поред писања камерне музике, значајно место заузима музика за позориште и филм. Kомпоновао је музику за више од сто позоришних представа различитих жанрова и неколико играних филмова. Написао је музику за официјелно извођење рестаурираног првог српског играног филма из 1910, „хипхоперу“ Земља среће, а био је коаутор на музичко-сценском пројекту Тесла - Тотална рефлексија. Поред тога, ради у театру и као музички супервизор, дизајнер звука и извођач (клавир, гитара, бас-гитара, жива електроника), и сарађује са разним бендовима. Учествовао је у институционалним и независним продукцијама широм Србије, а неколико пута и у Италији и Словенији. За ауторске радове је више пута награђиван.
Извод из критика
Тартиф Саше Торлаковића је ужасавајуће савремен, свакодневан, нимало демонски, сав доброхотан и благоглагољив готово до краја, рекло би се и сам ганут властитом добротом и дубоко уверен у сопствену моралну изузет(н)ост; истовремено, он је инвазиван и такорећи насилно пенетративан, немогуће га је избећи, склонити се од њега, сачувати здрав разум; или је могуће, изузетно, али то има (пре)високу цену. Kолико је он индивидуално зло и поквареност, а колико пресек, производ и оспољење много већих сила, само експонент и службеник Машинерије која га далеко превазилази? Kо је, дакле, тај сомборско-новосадски Тартиф?
Теофил Панчић, Време
Полазећи од Молијерове изванредне комедије која безобзирно разобличава друштвено лицемерје, редитељ Игор Вук Торбица је направио заиста изузетну, прецизну, огољену и болно савремену представу. Она бескомпромисно разобличава све нас, наш лабилни морал, неодговорну лаковерност, пристајање на неприхватљиве услове живота.
Ана Тасић, Kултурни дневник РТС
Без погрешног корака у режији, глуми, музици, сценографији, без исклизнућа у досаду, баналност, дневну политику, бахатост, неопрезност. Све у њој виђено - с правом је мером.
Снежана Милетић, www.021.rs
Прожета духовитошћу, ова уметнички тако снажна и веома актуелна представа, високоестетизована а веома пријемчива, прворазредан је позоришни догађај.
Татјана Њежић, Блиц
Тартиф је врло озбиљна претња, озбиљнија од хипокиризје, готово демонска сила која се не појављује изненада и не решава ништа, сем „беде“ властитог Ја и заједништва. Између редова, она је свуда око нас, на телевизији, у новинама, у нашим домовима, животима, све празнијим од суштински битног садржаја.
Игор Бурић, dnevnik.rs
