О представи
У свом аутобиографском роману Историја насиља, у ком реконструише једну трауматичну ноћ, француски писац Едуар Луи ствара дело личне природе које, истовремено, представља и дубинску друштвену анализу сазревања, жудње, миграција и расизма. Kроз разне реакције на злочин који је почињен над њим, он указује на друштвено потиснуте облике насиља - расизам, хомофобију и опскурну моћ структура чврсто усађених у темеље друштва. Редитељ Томас Остермајер је, заједно с писцем Едуаром Луијем, адаптирао роман за позоришно извођење.
О ауторима
ЕДУАР ЛУИ (1992) рођен је и одрастао на северу Француске у сиромашној породици која је примала социјалну помоћ. Сиромаштво, расизам и алкохолизам, проблеми са којима се суочавао током детињства, постају примарна тема његових књижевних дела. Завршио је EHES (Високу школу друштвених наука) и постао први у породици који је стекао високо образовање.
Године 2014. објављује први роман, Едијев крај, који, упркос томе што је изазвао контроверзе због начина на који приказује радничку класу, у Француској постаје бестселер и бива преведен на више од 20 језика. Свој други роман, Историја насиља (Histoire de la violence), Луи објављује 2016. године. Та аутобиографска реконструкција догађаја током Бадње вечери 2012, када је силован и замало убијен, као средишњу тему има цикличну природу друштвеног насиља које непрекидно рађа ново насиље. У ауторском тексту Зашто мој отац гласа за Ле Пен, који је 2017. објављен на насловној страни Њујорк тајмса, Луи заступа став да узрок за пораст популарности националистички и десничарски оријентисаних политичара међу радничком класом и сиромашним слојевима Француске треба тражити у измењеним приоритетима левице. Године 2018, он објављује свој трећи роман, Kо је убио мога оца, у ком даље развија ту тему.
Луи ствара под снажним утицајем социолога Пјера Бурдјеа, али и писца Вилијама Фокнера, што се огледа у чињеници да је језик његових романа често прожет свакодневним говором.
ТОМАС ОСТЕРМАЈЕР (1968) завршио је режију на Ernst Buš Академији драмских уметности у Берлину. Од 1996. до 1999. био је уметнички директор позоришта Barackе при Dojčes театру у Берлину, где је режирао велики број успешних представа, међу којима су Ножеви у кокошкама Дејвида Хароуера (добила 1997. награду Фридрих-Луфт), Šoping & Fejking Марка Рејвенхила (1998), Disco pigs Енде Волш (1998), и многе друге. Позориште Baracke је 1998, под његовим уметничким вођством, номиновано за титулу Позоришта године. Последња представа коју је режирао за Барацке при Dojčes театру била је Suzuki II Алексеја Шипенка (1999), након чега постаје стални редитељ и члан уметничког вођства позоришта Шаубине. Упоредо с радом у том позоришту, Остермајер поставља низ представа у другим позориштима и на фестивалима, међу којима су Брак Марије Браун Рајнера Вернера Фасбиндера (која 2008. улази у селекцију позоришног фестивала Театертрефен у Берлину) и Susn Herberta Ahternbuša (2009) за Minhener Kameršpile, за Единбуршки фестивал поставља Девојку на софи Џона Фоса (за коју 2002. добија награду „Хералд Ејнџел“), у Бургтеатру у Бечу Ибзеновог Градитеља Солнеса (2004), у позоришту Види у Лозани Галеба Антона Чехова (2016), а у Kомеди франсез у Паризу Шекспирову Богојављенску ноћ (2018).
Године 2004, Остермајер бива именован за уметничког сарадника Авињонског фестивала, а 2009. бива одликован Орденом уметности и књижевности у рангу официра, да би 2015. био унапређен у ранг командора. Од 2010. до 2018. председавао је немачко-француским Саветом културе.
Томас Остермајер је режирао више од 50 представа које су гостовале широм света, а 2011. добија награду Златни лав коју додељује Венецијанско бијенале, за свој целокупан опус.
Тренутно је на месту предавача на одсеку режије Ernst Buš Академије, а од 1999. стални је редитељ и члан уметничког вођства берлинског позоришта Шаубине.
На 37. Битефу 2003, његова представа Нора у продукцији позоришта Шаубине ам Ленинер плац освојила је Награду Политике.
Историја насиља (2018) његова је 37. режија у том позоришту.
Извод из критика
Чак ни овај драстичан приступ не изазива тарантиновски језив ефекат, већ приказује тужан напад беса и немоћи. Ако се у позоришту може говорити о истинитости и стварној ангажованости по питању друштвене неједнакости, онда је то свакако присутно у поставкама Томаса Остермајера.
Петер Лауденбах, SZ
Историја насиља је усредсређена на људе што живе унутар оквира који дефинишу част, амбиција и неодољива пожуда. А то се у позоришту ретко виђа.
Рудигер Шапер, TSP
Томас Остермајер разлаже наратив у неколико слојева, слично литерарном предлошку по ком је представа настала. Флешбек непрекидно шета између секвенци драме и секвенци коментара, дистанца се ствара употребом микрофона и интензивира пулсирајућим ритмом бубњева Томаса Витеа.
Михаела Шабел, Šabel-kultur-blog
