О књизи:
У књизи Сурова класика: редитељски заокрети у тумачењу драмске класике издвојена је тема увођења нове парадигме у поставкама класичних драмских текстова. Тако посматрана, средишња тема студије припада ширем феномену реактуелизовања драмског наслеђа који је, у подручју инсценације класике, обележио другу половину 20. века.
Феномен реактуелизације драмског наслеђа којим се студија бави припада подручју драмског позоришта, и то његовом ужем скупу - редитељском позоришту, а врхунац издвојене тенденције (радикални заокрети у интерпретацији драмске класике) остварен је средином друге половине прошлог века.
Наиме, у области реактуелизације драмске класике у поменутом периоду међу различитим редитељским приступима издвајају се они који на радикалне начине мењају интерпретативни код у сценским поставкама дела. Њихов кључни допринос историји савременог позоришта налази се у радикалном одмаку од доминантне традиције поставки, у увођењу нових парадигми у сценском тумачењу класичних дела. У том погледу, одабране су представе које по наведеној карактеристици, али и по високим уметничким постигнућима која су у њима остварена, имају антологијски статус у позоришту друге половине 20. века. Издвојено је пет таквих примера, четири инострана и један који припада националном контексту. То су Три сестре Чехова у режији Отомара Kрејче (1965), Сан летње ноћи Шекспира у режији Питера Брука (1970), Расправа Маривоа у режији Патриса Шероа (1973), Вишњик Чехова у режији Ђорђа Стрелера (1974), и, најзад, као аналогни национални пример, Покондирена тиква Јована Стерије Поповића у режији Дејана Мијача (1973).
Истовремено, таквим присупом је први пут један значајан сегмент наше режије постављен у шири, европски контекст: поред наведених антологијских иностраних остварења, и представа Покондирена тиква припада моделу промене парадигме у сценским поставкама драмске класике који је дакле, обележио европску позоришну сцену тога доба.
Поред тога, ради свеобухватнијег сагледавања феномена треба додати да студија обухвата и неколико одабраних примера представа које не припадају њеном најужем фокусу (радикалној промени парадигме), али на друге, мање или више аутономне начине остварују значајан допринос у области сценске интерпретације драмске класике (актуелизација, проналазак сценске формуле за драмски текст, и сл.). У оквиру тог ширег приступа, међу многобројним хетерогеним редитељским праксама, издвојени су неколики примери: режије Петера Штајна (Торквато Тасо Гетеа, На летовању Максима Горког, Орестија Есхила), Виктора Гарсије (Јерма Лорке), Ђорђа Стрелера (Голдони) и Ингмара Бергмна (Аугуст Стриндберг).
О аутору:
Дипломирала драматургију, магистрирала и докторирала студије позоришта на Факултету драмских уметности у Београду. Предаје Историју позоришта и драме на ФДУ у Београду (2014-2019. доценткиња, од 2019. ванредна професорка).
Од 2001. до 2012. била је директорка Музеја позоришне уметности Србије и главна уредница часописа Театрон. Уметничка директорка и селекторка Стеријиног позорја (2010-2012).
Ауторка књиге Kорак испред (Режије Дејана Мијача на сцени Југословенског драмског позоришта: 1977-1996), Град театар Будва - Октоих, Подгорица 2000.
Добитница Стеријине награде за позоришну критику.
За све посетиоце програма улаз је слободан.