O knjizi:
U knjizi Surova klasika: rediteljski zaokreti u tumačenju dramske klasike izdvojena je tema uvođenja nove paradigme u postavkama klasičnih dramskih tekstova. Tako posmatrana, središnja tema studije pripada širem fenomenu reaktuelizovanja dramskog nasleđa koji je, u području inscenacije klasike, obeležio drugu polovinu 20. veka.
Fenomen reaktuelizacije dramskog nasleđa kojim se studija bavi pripada području dramskog pozorišta, i to njegovom užem skupu - rediteljskom pozorištu, a vrhunac izdvojene tendencije (radikalni zaokreti u interpretaciji dramske klasike) ostvaren je sredinom druge polovine prošlog veka.
Naime, u oblasti reaktuelizacije dramske klasike u pomenutom periodu među različitim rediteljskim pristupima izdvajaju se oni koji na radikalne načine menjaju interpretativni kod u scenskim postavkama dela. Njihov ključni doprinos istoriji savremenog pozorišta nalazi se u radikalnom odmaku od dominantne tradicije postavki, u uvođenju novih paradigmi u scenskom tumačenju klasičnih dela. U tom pogledu, odabrane su predstave koje po navedenoj karakteristici, ali i po visokim umetničkim postignućima koja su u njima ostvarena, imaju antologijski status u pozorištu druge polovine 20. veka. Izdvojeno je pet takvih primera, četiri inostrana i jedan koji pripada nacionalnom kontekstu. To su Tri sestre Čehova u režiji Otomara Krejče (1965), San letnje noći Šekspira u režiji Pitera Bruka (1970), Rasprava Marivoa u režiji Patrisa Šeroa (1973), Višnjik Čehova u režiji Đorđa Strelera (1974), i, najzad, kao analogni nacionalni primer, Pokondirena tikva Jovana Sterije Popovića u režiji Dejana Mijača (1973).
Istovremeno, takvim prisupom je prvi put jedan značajan segment naše režije postavljen u širi, evropski kontekst: pored navedenih antologijskih inostranih ostvarenja, i predstava Pokondirena tikva pripada modelu promene paradigme u scenskim postavkama dramske klasike koji je dakle, obeležio evropsku pozorišnu scenu toga doba.
Pored toga, radi sveobuhvatnijeg sagledavanja fenomena treba dodati da studija obuhvata i nekoliko odabranih primera predstava koje ne pripadaju njenom najužem fokusu (radikalnoj promeni paradigme), ali na druge, manje ili više autonomne načine ostvaruju značajan doprinos u oblasti scenske interpretacije dramske klasike (aktuelizacija, pronalazak scenske formule za dramski tekst, i sl.). U okviru tog šireg pristupa, među mnogobrojnim heterogenim rediteljskim praksama, izdvojeni su nekoliki primeri: režije Petera Štajna (Torkvato Taso Getea, Na letovanju Maksima Gorkog, Orestija Eshila), Viktora Garsije (Jerma Lorke), Đorđa Strelera (Goldoni) i Ingmara Bergmna (August Strindberg).
O autoru:
Diplomirala dramaturgiju, magistrirala i doktorirala studije pozorišta na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Predaje Istoriju pozorišta i drame na FDU u Beogradu (2014-2019. docentkinja, od 2019. vanredna profesorka).
Od 2001. do 2012. bila je direktorka Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i glavna urednica časopisa Teatron. Umetnička direktorka i selektorka Sterijinog pozorja (2010-2012).
Autorka knjige Korak ispred (Režije Dejana Mijača na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta: 1977-1996), Grad teatar Budva - Oktoih, Podgorica 2000.
Dobitnica Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku.
Za sve posetioce programa ulaz je slobodan.