_-_02.jpg)
О перформансу:
Да ли теорија мозе да ствара несто живо што нас повезује? Како ми на њеном трагу стварамо, па и мимо ње... Упустицемо се у игру са неизвеним резултатом, пред вама и са вама...
О књизи:
Основна теза ове књиге јесте да у извођачком процесу - који обухвата како само извођење, тако и обуку, рад на улози и припрему за наступ, које јој претходе - извођач може да доживи темељну психолошку и духовну трансформацију. Она почиње привременим удаљавањем од извођачевог Ја као оног дела субјекта који се идентификује с нашим мислима и емоцијама, са сликом коју имамо о себи као заокруженом, фиксном и аутономном идентитету. Напуштајући дискурзивно мишљење, које карактерише овај аспект субјекта, те развијајући интуитивни однос према себи и свету, извођач јача непосредан доживљај себе и сопственог тела, као и окружења у ком се налази. У том процесу долази до укидања многих бинарних опозиција које владају како унутар једнике (тело-ум/емоције), тако и у њеном односу према свету (Ја-Други). Превладавањем свих ових дуализама извођач може да оствари искуство „истинског Сопства“ као искуство психолошког и духовног јединства и тоталитета.
Шта у извођачкој пракси конкретно подразумева овај процес удаљавања од Ја механизама и приближавања искуству Сопства? Реч је најпре о превазилажењу подвојености унутар самог извођача, који развија способност да своје тело, ум и емоције доживљава и покреће у флуидном јединству; затим о превазилажењу подвојености која одликује сам извођачки чин: извођач и улога, извођач и партнер, извођач и публика, а све у циљу остваривања аутентичног сценског присуства. Ова трансформација остварује се фаворизовањем одређених општих принципа извођења, као што су интуитивно мишљење, унутрашња тишина, технике концентрације, стваралачка пасивност и др. Ови принципи омогућавају бивање „у“ улози, то јест неспутани ток извођачке активности и појачано стање присуства. Иако они нису само својства естетског искуства извођења већ и многих психолошких и духовних пракси, чин извођења знатно интензивира ове процесе, будући да је „материјал“ извођења тело и биће самог извођача, а сам се тај чин остварује као дељено, заједничко, енергетски снажно искуство извођача и публике.
Шире гледано, пракса извођачких уметности може се посматрати као пут личног развоја у коме се разрешавају многе подвојености унутар човека, те његова дистанца према ближњима и свету.
О аутору:
Тина Перић дипломирала је на Филолошком факултету у Београду и у Падови, Италија. Магистрирала је теорију уметности и медија на Универзитету уметности у Београду и докторирала Студије извођења на Факултету драмских уметности у Београду.
Бави се научно-истраживачким и преводилачким радом и објављује текстове из културе и извођачких уметности у земљи и иностранству.
Активно учествује у бројним позоришним, плесним и музичким догађајима, радионицама, фестивалима. Већ две деценије искуствено истражује различите психолошке и духовне праксе.
За све посетиоце програма улаз је слободан.