- Господин Р је лик који поклекне под притиском, као да је џелат и жртва тежине живота. На који начин људи данас могу да се одупру притиску и шта све по Вама притиска појединца?
Данашње муке су сличне онима из седамдесетих. Дакле, то су проблеми савременог света. И данас као некада боли неправда, корумпираност, духовно и материјално сиромаштво, лаж којом нас свакодневно филују. Лудило у којем живимо, свакако одузима позоришту на квалитету. Затварамо се у своје мале микро светове и на том плану успевамо тек понешто да решимо и поправимо. Излечење заједнице као такве на дугом је штапу. То је на жалост проблем земаља у транзицији, земаља са великим бројем непросвећености и неписмености... Ко преживи, причаће.
- Представа се одиграва у 70им са анахроним интервенцијама садашњице. Да ли смо по Вама нешто научили из прошлости?
Чини ми се да смо мало научили из прошлих времена. Кратко нам је памћење. Брзо заборављамо. Свакако да је разлог и брзина којом се живи.
- Шта је за Вас било инспиративно у процесу Зашто је полудео господин Р? и да ли је тематски оквир представе имао неке сличности са представама у којима сте играли у протеклим сезонама? Да ли примећујете да се аутори у позоришту и на филму данас оријентишу у неком правцу којем би се могао наћи некакав заједнички именитељ?
До сада нисам учествовала у раду представе попут ове. Ново је и драгоцено искуство. Бобо Јелчић, редитељ ове представе, користио је посве нову методу у раду са глумцима. На самим пробама развијамо одређене теме и тако на неки начин постајемо коаутори наше представе. Готово невидљивом редитељском руком вођени, долазимо до резултата и саме премијере. Позиција са које смо кретали у то истраживање јесте наш унутрашњи свет који се наравно ослања на проблем који решавамо у сцени. Модеран је кад су редитељи у питању концепт, па онда и документарно позориште. Плашим се да ће глумац бити све мање битан у том такозваном новом модерном театру.
- Да ли су уметници део заједнице или заједница за себе?
Тако је мало бриге и позорности кад су уметници у питању, да су готово маргинализовани. У тако незавидним условима, имам утисак да опстајемо у инат.
- Може ли позориште да понуди решења?
Оно између осталог треба да подучава, указује на добро и зло. Да едукује и код публике диже ниво свести. Позориште свакако треба да указује и нуди решења.
- Како је изгледао процес поставке „Зашто је полудео господин Р?“. Према заиста дивном резултату, како Ваше улоге, тако и остатка поделе, осети се снага сарадње на релацији глумац-лик-редитељ. Како је изгледао пут до ликова у овом процесу и да ли бисте га по нечему издвојили?
Ми заиста јесмо озбиљан тим, а по добијеним наградама, за добитну комбинацију. Тема је актуелна и тиче се сваког од нас.
Зашто је полудео господин Р? држи светло у публици стално упаљеним. Какво је ваше искуство игре са порушеним „четвртим зидом“? Да ли данашњица тражи да се „четврти зид“ скине и у друштву?
Ако је уметност комуникација, а јесте, позориште рушењем тог „четвртог зида“ поништава баријеру времена и простора и тако добијамо на снази и смислу. Учешће публике живо је и активно. Од интеракције глумаца и публике зависи та снага доживљаја. Постоје глумци који руше ту рампу са лакоћом, и они други. Данас театар чини ми се више него икад инсистира на тој интеракцији.
- Какве асоцијације имате на слоган овогодишњег Битефа „Почнимо љубав из почетка“? Шта су искушења за опстанак љубави у савременом друштву?
Чиста десетка за назив овогодишњег Битефа. Толико је мржње, злурадости, рђавог критичког промишљања, неразумевања, зла, осуда и презира, да то само љубављу можемо превазићи. Мислим пре свега на наш регион, па и цели свет.
