.jpg)
Давор Винце
- На који начин је Бергхајн био инспиративан за вас у контексту овог пројекта?
Бергхајн је за мене био инспирација утолико што сам три мјесеца живио у Берлину једном приликом. То је било непосредно пошто сам завршио студиј - за мене врло битан период живота и почетак моје каријере самосталног умјетника и композитора, током ког сам и сам посетио Бергхајн. То је огроман креативни простор, једна бивша индустријска хала која је јако реверберантна и јековита, тако да сам имао утисак да ту стално нешто искаче, да је то као неки dark room. Водио сам се двојаким значењем које тај појам носи. Дакле, dark room у контексту фетиша, али и као соба за развијање фотографија, послужила ми је као инспирација за звукове и слике које излазе из мрака.
- Колико овај тематски оквир комуницира с поставом ансамбла у ком су музичари из бивших југословенских република?
Мислим да овако сачињени ансамбл изврсно може комуницирати с темом јер је нама та повезница између тридесет година од пада Берлинског зида и града који је прошао и нацизам и комунизам и постао један од најотворенијих у Европи врло важна, посебно због тога што се овдје десило нешто слично, само у обрнутом смјеру. Водећи се једном позитивном поруком музичари из свих земаља бивше Југославије покушавају искомуницирати међусобно. Сам мој комад је доста хетероген и има различитих момената који су јукстапозирани један поред другог, као мали, затворени свјетови који ипак имају заједнички језик и функционирају као једна цјелина.
- Говорили сте о слободи која се осећа у Берлину после свега кроз шта је прошао. Може ли се та слобода осетити данас на Балкану?
Моје искуство пошто смо прошли све земље Балкана је то да је коначно прошло довољно времена, да су дошле нове генерације које с нама, који смо већином прошли кроз искуство рата, могу заједно радити на томе да се отопи лед који је подигнут као нека баријера између нас. Осјећам и сам да је сад право вријеме да се каже: хајде да поново срдачно и људски једни с другима разговарамо.
Драшко Аџић
- На који начин је Бергхајн и читава културна сцена Берлина био инспирација за вашу композицију?
Пробао сам да урадим једину ствар која је мени уметнички и етички била занимљива: да не ставим две сушто супротстављене поетике једну наспрам друге и тако направим композицију, већ да заиста прођем кроз те две поетике, једна је техно, друга поетика класичне музике, и да направим нешто што је између, а опет тачно и истинито. То би заправо значило да треба показати да се акустична музика понаша као електронска и да слушалац не може бити сигуран шта је од тога електроника, а шта акустика. Мислим да је то најзанимљивији правац неких нових потенцијалних открића. И раније су класична и електронска музика довођене у везу, то није ништа ново, али те две ствари су махом само стајале једна наспрам друге. Те две ствари у том случају не комуницирају. Ту нема никакве симетрије ни дубљег прожимања. Узбудљиво је то што ми је овај пројекат омогућио да размислим о томе што сам одувек желео, да нађем модалитет у ком тај спој може да функционише на неки органскији начин.
- У ком смеру музички експеримент може да иде када имамо две, на први поглед, тако радикално супротстављене поетике?
У свету класичне музике постоји огроман плурализам и једно неслућено мноштво стилова и личних поетика које имају своју публику, што је јако драгоцено. Међутим, постоји проблем у академским круговима, који су још увек најмеродавнији на класичној сцени. У њима влада нетрпељивост према том плурализму, а уместо тога се негује једна поетика која је однегована 60-их година прошлог века. Тај академски звук се суштински није променио. Мислим да у трагању за неким новим звуком мора да постоји отвореност да се комуницира, али не по сваку цену. Постоји проблем на савременој класичној сцени која је гетоизирана и изводи се најчешће само на фестивалима, тако да не може да процури на концертне подијуме. То се дешава због тога што је она затворена у своје оквире до те мере да је публици тешко да комуницира с оним што чује.
Програм концерта
Драшко Аџић: B. matinée *
Дринор Зимбери: Trance *
Арво Перт: Fratres (Станко Мадић, соло виолина)
Давор Бранимир Винце: darkroom *
Семјуел Барбер: Adagio for Strings
Дарија Андовска: FairVent *
Данијел Жонтар: Afterparty * ( електроника: DJ MKDSL)
* поруџбина НБО
