.jpg)
Davor Vince
- Na koji način je Berghajn bio inspirativan za vas u kontekstu ovog projekta?
Berghajn je za mene bio inspiracija utoliko što sam tri mjeseca živio u Berlinu jednom prilikom. To je bilo neposredno pošto sam završio studij - za mene vrlo bitan period života i početak moje karijere samostalnog umjetnika i kompozitora, tokom kog sam i sam posetio Berghajn. To je ogroman kreativni prostor, jedna bivša industrijska hala koja je jako reverberantna i jekovita, tako da sam imao utisak da tu stalno nešto iskače, da je to kao neki dark room. Vodio sam se dvojakim značenjem koje taj pojam nosi. Dakle, dark room u kontekstu fetiša, ali i kao soba za razvijanje fotografija, poslužila mi je kao inspiracija za zvukove i slike koje izlaze iz mraka.
- Koliko ovaj tematski okvir komunicira s postavom ansambla u kom su muzičari iz bivših jugoslovenskih republika?
Mislim da ovako sačinjeni ansambl izvrsno može komunicirati s temom jer je nama ta poveznica između trideset godina od pada Berlinskog zida i grada koji je prošao i nacizam i komunizam i postao jedan od najotvorenijih u Evropi vrlo važna, posebno zbog toga što se ovdje desilo nešto slično, samo u obrnutom smjeru. Vodeći se jednom pozitivnom porukom muzičari iz svih zemalja bivše Jugoslavije pokušavaju iskomunicirati međusobno. Sam moj komad je dosta heterogen i ima različitih momenata koji su jukstapozirani jedan pored drugog, kao mali, zatvoreni svjetovi koji ipak imaju zajednički jezik i funkcioniraju kao jedna cjelina.
- Govorili ste o slobodi koja se oseća u Berlinu posle svega kroz šta je prošao. Može li se ta sloboda osetiti danas na Balkanu?
Moje iskustvo pošto smo prošli sve zemlje Balkana je to da je konačno prošlo dovoljno vremena, da su došle nove generacije koje s nama, koji smo većinom prošli kroz iskustvo rata, mogu zajedno raditi na tome da se otopi led koji je podignut kao neka barijera između nas. Osjećam i sam da je sad pravo vrijeme da se kaže: hajde da ponovo srdačno i ljudski jedni s drugima razgovaramo.
Draško Adžić
- Na koji način je Berghajn i čitava kulturna scena Berlina bio inspiracija za vašu kompoziciju?
Probao sam da uradim jedinu stvar koja je meni umetnički i etički bila zanimljiva: da ne stavim dve sušto suprotstavljene poetike jednu naspram druge i tako napravim kompoziciju, već da zaista prođem kroz te dve poetike, jedna je tehno, druga poetika klasične muzike, i da napravim nešto što je između, a opet tačno i istinito. To bi zapravo značilo da treba pokazati da se akustična muzika ponaša kao elektronska i da slušalac ne može biti siguran šta je od toga elektronika, a šta akustika. Mislim da je to najzanimljiviji pravac nekih novih potencijalnih otkrića. I ranije su klasična i elektronska muzika dovođene u vezu, to nije ništa novo, ali te dve stvari su mahom samo stajale jedna naspram druge. Te dve stvari u tom slučaju ne komuniciraju. Tu nema nikakve simetrije ni dubljeg prožimanja. Uzbudljivo je to što mi je ovaj projekat omogućio da razmislim o tome što sam oduvek želeo, da nađem modalitet u kom taj spoj može da funkcioniše na neki organskiji način.
- U kom smeru muzički eksperiment može da ide kada imamo dve, na prvi pogled, tako radikalno suprotstavljene poetike?
U svetu klasične muzike postoji ogroman pluralizam i jedno neslućeno mnoštvo stilova i ličnih poetika koje imaju svoju publiku, što je jako dragoceno. Međutim, postoji problem u akademskim krugovima, koji su još uvek najmerodavniji na klasičnoj sceni. U njima vlada netrpeljivost prema tom pluralizmu, a umesto toga se neguje jedna poetika koja je odnegovana 60-ih godina prošlog veka. Taj akademski zvuk se suštinski nije promenio. Mislim da u traganju za nekim novim zvukom mora da postoji otvorenost da se komunicira, ali ne po svaku cenu. Postoji problem na savremenoj klasičnoj sceni koja je getoizirana i izvodi se najčešće samo na festivalima, tako da ne može da procuri na koncertne podijume. To se dešava zbog toga što je ona zatvorena u svoje okvire do te mere da je publici teško da komunicira s onim što čuje.
Program koncerta
Draško Adžić: B. matinée *
Drinor Zimberi: Trance *
Arvo Pert: Fratres (Stanko Madić, solo violina)
Davor Branimir Vince: darkroom *
Semjuel Barber: Adagio for Strings
Darija Andovska: FairVent *
Danijel Žontar: Afterparty * ( elektronika: DJ MKDSL)
* porudžbina NBO
