- У Вашој биографији посебно место имају пројекти и улоге у представама које су реализоване у сарадњи са Центром за културну деконтаминацију. Како је до те сарадње дошло, да ли се Ваш однос преме ЦЗКД мењао или временом обликовао и којe су по Вама предности независне продукције?
Прва представа са Аном Миљанић је била 1999. О Немачкој. Ја сам још била студент, а мој професор Предраг Ејдус је играо у тој представи и препоручио ме редитељки. Од тада датира наше препознавање и наша сарадња. Следе представе Бордел ратника, Порнографија1, 2, ... 4. Мој однос се није мењао, чак могу да кажем да се све више учвршћавао. А предност независних продукција је по мом мишљењу могућност веће слободе. Односно одсуство некакве државне институције која би имала моћ цензуре.
- Од догађаја ’68. је прошло пола века. Шта смо према Вашем мишљењу научили од тада?
Нажалост, ништа.
- Доминантан утисак је како „Аутентична тумачења": ‘68 заиста постижу то да свако од глумаца аутентично доноси мисли и препричавању се врло природно придодаје тумачење - као да је расподела самог текста и драматургија сценске поставке диктирана специфичним односом сваког глумца према материјалу. На који начин сте се повезивали са материјалом и како је изгледао тај процес?
Процес је комплексна ствар. Нарочито за овакав пројекат који је на толико начина другачији од уобичајеног рада на позоришној представи. Можда се та „стопљеност“ са материјалом дешава контактом са некаквим језгром разумевања материјала, и личним подударањем мишљења.
- Почињете представу монологом према тексту Борке Павићевић. Како њени текстови делују на Вас данас?
Снажно..Инспиративно... И највише од свега покретачки.
- Чини се као да сте на сцени током представе били некако двоструко присутни - према теми и материјалу, али и према колегама, којима као да топлином пружате подршку. Колико је изазов бити присутан на сцени и како је до те присутности код Вас дошло?
Бити присутан је датост… Не можете играти представу или стварати, а бити неприсутни. Протеклих годину дана док смо радили представу и имали извођења, Борка је увек била ту, уз нас… И током процеса, и током играња. Она је та која нас је увек топлином подржавала.
- „Слобода је да ти се може” је једна од мисли која продире из представе. Како видите данашњи обим слободе и шта се све данас може? Да ли је по Вама уметник слободан у свом стваралаштву и да ли је он у расподели осећања слободе у равноправном односу са остатком друштва?
Данас је уметник управо све мање слободан. Слобода је да ти се може - не носи у себи анархистичко и рушилачко, већ слободу да будеш оно што јеси и да то смеш да будеш. Нажалост, тога је све мање.
- Да сте били у прилици да се нађете у Београду ’68, ко бисте били и на који начин бисте се односили према студентским окупљањима?
Пружила бих подршку.
- У којој мери доживљавате улогу љубави као предуслов за заједништво и на који начин Ви тумачите Битефов слоган „Почнимо љубав из почетка”?
На разним нивоима постоји то „Почнимо љубав испочетка“... Љубав и јесте основ заједништва... Можда је ово понајвише некаква носталгија или жал или вапај за оном страсти која је постојала кад је Битеф и настао, скоро па у исто време када и Липањска гибања.
