Театар Мимарт ове године слави 35 година постојања, Битеф Полифонија- 20. Можемо слободно рећи да је ова љубав „почела из/од почетка”, сарадњом од првих дана Полифоније. Какви су Ваши утисци о овој вези која као сведочанство квалитета има тако дуг век? Која је то Магична нит која је чини тако јаком?
Театар Мимарт, када је настао, био је први алтернативни театар у Београду, а један од неколико на Балкану. Тада је било веома лако пронаћи простор за радионице и извођење представе, једноставно пронаћи новац од државе и донатора, као и људе који су желели да истражују кроз покрет. Првих петнаестак година је било могуће реализовати све што се замисли концептом, без компромиса. И баш тада када смо били на раскрсници, како даље да наставимо, када су се појавиле и друге групе, и када смо хтели да пронађемо неки нови вертикални пут како би остали јединствени, појавила се Битеф Полифонија. Размена искустава, дељења оног што смо сви до тада пронашли као кључеве за оригинални рад, донела је нову енергију да наставимо још боље и интензивније. Да, много је Театру Мимарт значила ова платформа за магијско преплитање...
Ове године на Битефу се доста говори о технологији која узима примат у нашим животима. Како се и да ли ова веза одражава на стварање и уметност и интимни доживљај света у Мимарту? Има ли уметности у „уметној интелигенцији”?
Као магистар технологије сматрам да нове технологије могу, али не морају, да допринесу развоју нових позоришних кодова, јер за мене је позориште у 21. веку, интердисциплинaрно позориште у коме је ипак тело главни субјект на сцени. Овогодишњи Битеф има слоган „Почнимо љубав из почетка“, што сматрам важним и за коришћење нових технологија у позоришту. Али бих радо у представу укључила робота Софију, која све зна, али не уме да игра.
Театар Мимарт и Полифонија су са годинама, чини се, постали својеврсни синоним за заједницу. То је уједно и концепт који представе овогодишњег Битеф-а посебно испитују. Сматрате ли да је он, и на који начин, одржив ”сада и овде” и да ли је он можда баш та Магија која нам је данас потребна?
Концепт заједнице је идеализован у процесу рада, али је потребна магија да би опстао. Каже се Магија позоришта, а то подразумева истраживање елемената прича и митова, трагова култова и ритуала кроз прошло, садашње и будуће време. А пошто време не постоји, што овогодишњи Битеф покреће, онда је потребан „магијски штапић“ да се пробудимо. Магијски свет може бити бео и црн, може да усмери у погрешном правцу, може да зачара људе, како уметнике тако и публику. Омаја је митско биће Балкана, које се пробудило у овом политичком кризном историјском тренутку, и треба бити опрезан да нас све не омађија.
Одувек сам имала утисак да је тело непогрешив детектор лажи и приказ најдубље људске природе. Мимарт већ 35 година овај детектор користи за истраживање и приказивање света изван нас и у нама. Колико се, и да ли се суштина људског бића променила за тих 35 година? Како тело данас живи, да ли је ослабило под спрегама времена, друштва или још увек пулсира истином?
Сјајно питање, на које свако тело може да одговори. Тело памти све што нам се дешавало, дешава и предвиђа шта ће се десити. Цитираћу Ива Андрића: „Тело избачено у простор, изложено стотини утицаја, али ипак само, у својој сталној тежњи да буде оно што је.“ Слобода покрета тела кроз наш рад се кроз време мењала, од потпуне слободе до трагова непокретности, али на то је утицала пост-истина. Сарадници су сада више под тензијом, те њихова тела не могу да издрже дуге тренинге, које су раније могли, од стреса, убрзања живота и потребе за преживљавањем. Као да се дух, ум и тело удаљавају...
У оквиру пројекта Европске престонице културе ЕЦоЦ Пловдив 2019, Театар Мимарт, у сарадњи са Фондацијом града Пловдив, учествује са пројектом Острвска магија. Због чега је ова сарадња значајна за Вас и шта је то што у овом пројекту највише буди инспирацију?
Највећи изазов је био како пронаћи феномен којим да се бавимо како бисмо допринели теми „Заједно“, а који би био веза између два града: Београда и Пловдива, две земље: Србије и Бугарске. Размена искустава уметника је био основни циљ пројекта, али смо пронашли везу јер оба града имају реке на којима су острва-аде. Кроз Пловдив протиче река Марица, а Маричка битка је променила историју Србије. Посебно нас је инспирисала митолошко-историјска прича о Хекати прабогињи. Хекатин храм постоји у Пловдиву, али је постојао и у Београду, чија је 3Д реконструкција храма тренутно у процесу рада.
Пажњу привлачи појам ”напуштености душе” о којем је у оквиру интерактивне презентације Магија позоришта говорила Барбара Фиолдеши - плесачица, перформерка и продуценткиња. Да ли је идеја оживљавања давно заборављених, напуштених и разрушених простора заправо тежња да се путем перформанса и других видова уметности испоручи доза инфузије и у људске, напуштене душе?
Оживљавање напуштених простора може бити инфузија за инспирацију и повезивање ума, духа и тела, да би смо увидели могуће трагедије. За мене је овај приступ важан као активистички чин. Мимарт је радио на сличним пројектима, али углавном је ефекат био указивање на место, простор који треба реконструисати, а после тога је обновљено, али немамо искуство неке креативне инфузије, напротив били смо исцрпљени.
