- Идеја Битеф Полифоније је вишегласје. Колико такав уметнички приступ одговара ономе чиме се иначе бавите? Колико Вам је та идеја блиска?
Веома. Зато и пратим Полифонију врло дуго, скоро од самог почетка и мени се чини важно да један такав програм управо прати Битефове напоре и тенденције које се развијају још од оснивања. Чини ми се важно да врло различит број гласова који су понекад маргинализовани, који понекад немају амбицију да буду толико истакнути у јавној сфери, а представљају значајан ресурс друштвених промена, пронађу место унутар тако великог и важног пројекта какав је Битеф.
- Често се говори о томе да је, у оквиру такве врсте извођења уметности, потребна реакција публике. На које начине публика све реагује и који је од њих најпожељнији, или најпотребнији?
Од почетка Битеф Полифонија негује партиципативне праксе, које на неки начин сада можемо да реформулишемо у дискурс имерзивног театра. Идеја да су границе између актера јавног догађаја у оквиру свих уметничких дисциплина пропустљиве провлачи се кроз различите облике деловања на Битеф Полифонији. Партиципативна уметност се и заснива на идеји да професионални уметници раде са различитим популацијским групама које нису професионално потковане у уметности, зарад извесних социјалних интервенција, тако да скоро сви програми на Полифонији веома инсистирају на пропустљивости те границе. Догађај, на неки начин, ни не постоји без директне и синхронизоване интеракције. То је суштина генеративног процеса у којем ми стварамо, не само уметнички чин, него и друштвени.
- Да ли је управо то оно што Битеф Полифонију чини тако значајним сегментом овог фестивала?
Мислим да је производња друштвености важна и да дирекција Битефа то препознаје. Када је основан, фестивал је кренуо управо од радикалних позоришних пракси, које су тада биле далеко више скрајнуте но данас. Сада као етаблирани фестивал, Битеф прати пројекте високобуџетне продукције. Нема простора за мале, маргинализоване праксе. Нема места за сувише нове почетке, а Полифонија је простор нових почетака који могу да буду и погрешни. Постоји простор за ту грешку, за истраживање и преиспитивање. Постоји једна динамичка целина и мислим да је зато Полифонија значајна допуна „великог“ Битефа.
- У свом раду, успели сте да спојите ствари које улазе у домен науке с једне, и оне које улазе у домен уметности с друге стране. У пројектима и експериментима које сте спроводили, у великој мери проблематизовали сте однос појединца и друштва у ком живи. Коме је потребна та врста редитељског, или уопште уметничког ангажмана данас?
Неке ствари које радим су чисто научне - експерименти у којима се испитују генеративни процеси, ток наше когниције у групи док стварамо нешто ново. Они су потпуно усмерени на фундаменталне научне увиде, немају ни претензију да одмах буду применљиви. Неки други радови су, опет, скроз уметнички, а неки су, како Ви кажете, на граници, на некој раскрсници и укрштају промишљање о уметности кроз њен језик. Можда би се то могло подвести и под метауметничке праксе у којима се преиспитују позиције и улоге самих уметника у производним односима, њихове социјалне функције, одговорности које припадници средње класе имају у овом нашем друштву неједнакости. Мени је то постало веома важно. Чини ми се да немамо право да се бавимо уметношћу (да је аболирамо некаквом самопорокламованом аутономијом), док други људи немају елементарне услове за живот. Зато су уметничке праксе које покушавају да озбиљно интервенишу у пољу велики ресурс. Највише их пратим, и сматрам релевантним, понекад врло храбрим, врло разбуђујућим. Зато сам се у све то спонтано и сама укључила.
- Волео бих да се осврнете и на овај експеримент који сте зимус спровели у Шабачком позоришту. Колико дубоко је наше друштво класно подељено, ако одјеке таквог устројства налазимо и у једном малом колективу какво је позориште?
Ту се, на неки начин, препознаје аналогија свих наших друштвених неправди. Није тешко то приметити. Одмах ћете приметити како живи чистачица која долази да поспреми пре пробе. Право је питање колико препознајемо сопствену моћ да с тим у вези нешто урадимо. Сада смо можда већ огуглали јер не видимо простор интервенције, те је једна од функција овог истраживања била управо преиспитивање моћи. Сложено је истраживање да бисмо га представили детаљно, можда можемо укратко рећи да су у фокусу биле социо-економске разлике и однос према практиковању заједничког, што је иманентно позоришту. Позориште је уметност блискости и оно без релација не може, па можда не треба ни да их се одрекне у ширем, цивилизацијском контексту.
- Одакле долази страх који се јавља већ на помен колективног? Одакле долази уступање пред сопственом одговорношћу?
Раслојавање које можемо да видимо у позоришту заиста је аналогија друштвене сегрегације за коју можемо да тражимо разлоге на нивоу личних односа, али је у питању системски индукована фрагментација. Тако ради неолиберални капитализам. Он се заснива на производњи неједнакости и атомизацији друштва. Када почнемо да причамо о условима рада и о томе колико је неко на послу (не)заштићен, систем мора да се мења. Ту се крије простор промене, а те промене одоздо подједнако су важне као и оне одозго. Док ми не почнемо да причамо о условима рада, не можемо да направимо синдикат, рецимо. Ако немамо синдикат, не можемо да покрећемо веће политичке промене. У ствари, ово истраживање није ни имало амбиције да мења те односе, јер се они и не могу променити путем једног истраживања, али се може пробудити воља да се тиме људи баве и да, можда, разумеју да ће нешто из тога добити.
- На Битеф Полифонији сте скоро од њеног оснивања. Може се рећи да сте, у програмском смислу, доста утицали на оно што се на њој дешава. На који начин Бела грива комуницира с оним што смо истакли као традицију Полифоније?
Мени се чини да сам на Битеф Полифонији доста научила. Научила сам из тих пракси које је Љубица Бељански Ристић измишљала пре Полифоније, из Шкозоришта рецимо. Ја сам дете које је изашло из тих драмских радионица. Онда сам спонтано наставила да радим на Битеф Полифонији. Мислим да у Белој гриви има свих тих искустава. Има те потребе да се догађај ствара кроз комуникацију, има свих вештина о којима сам учила на Полифонији, тако да је она заправо изникла из полифонијских пракси. Ту се укрштају идеје о размени између великих и малих људи, младих и старих, темељи се на различитим субгенерацијским и образовним укрштањима. Ту су и средњошколци који имају врло значајну улогу и раде с професионалним уметницима, а имамо и директно учешће публике у креацији догађаја. Тај сложени крај који је Рене Гијо написао и који је емотивно врло захтеван за младе људе заправо је у овој представи препуштен публици, која може да бира, и да нешто мења ако жели.
- Истакнуто је да је представа намењена старијима од шест година, али и онима који нису заборавили на детињство. Колико циљате на интимно или сентиментално сећање на читање Гијоовог романа?
Мислим да на то мора да се рачуна. Намера је да одрасли током представе проведу квалитетно слободно време с децом. Не верујем у позориште које је намењено само деци, коју родитељи депортују и онда побегну на кафу с пријатељима. Мислим да је то квалитетно слободно време одраслих људи с децом, без обзира на то да ли је то ваше дете или ваш мали друг, нешто што нас враћа изворним вредностима живота. Занимљиво ми је да, пред крај представе, пратим реакције старије публике, оних који се сећају књиге, и да посматрам до које мере се трагизам антиципира. Постоји један моменат очекивања у ком сви заједно учествују до краја. Мислим да је тај доживљај који Бела грива носи, а који смо ми интернализовали, страшно важан за разумевање других доживљаја нашег детињства - трагизам услед губитка могућности које смо у једном тренутку овде имали.
- Рад с младима је врло битна ставка у вашој биографији. Да ли је то најбољи простор за било какву врсту уметничког ангажмана и друштвеног активизма?
Да, млади су отворени системи. Што смо старији, постајемо конвенционалнији. Друштво нас убацује у разне фиоке и све мање простора имамо да размрдавамо социјалне улоге. Зато млади могу бити најбуднији део и увек могу бити довољно динамичке структуре од којих, ако брзо мислите у раду с њима, можете да добијете чудесне ствари. То не значи да не треба укључивати старије људе, напротив. Треба инсистирати на сусрету, на различитим субкултурним укрштањима: образовним, професионалним, социјалним, генерацијским. Важни су ми млади. Учимо од студената и учесника наших радионица, то је јасно, мада је намера управо да се створе услови за укрштања. Када се држите свог забрана, ваши домети су пропорционални његовом опсегу. Свака аутогетоизација има своје ограничене домете. Тек кад прекорачите границе, може доћи до великих ствари.
