- Ideja Bitef Polifonije je višeglasje. Koliko takav umetnički pristup odgovara onome čime se inače bavite? Koliko Vam je ta ideja bliska?
Veoma. Zato i pratim Polifoniju vrlo dugo, skoro od samog početka i meni se čini važno da jedan takav program upravo prati Bitefove napore i tendencije koje se razvijaju još od osnivanja. Čini mi se važno da vrlo različit broj glasova koji su ponekad marginalizovani, koji ponekad nemaju ambiciju da budu toliko istaknuti u javnoj sferi, a predstavljaju značajan resurs društvenih promena, pronađu mesto unutar tako velikog i važnog projekta kakav je Bitef.
- Često se govori o tome da je, u okviru takve vrste izvođenja umetnosti, potrebna reakcija publike. Na koje načine publika sve reaguje i koji je od njih najpoželjniji, ili najpotrebniji?
Od početka Bitef Polifonija neguje participativne prakse, koje na neki način sada možemo da reformulišemo u diskurs imerzivnog teatra. Ideja da su granice između aktera javnog događaja u okviru svih umetničkih disciplina propustljive provlači se kroz različite oblike delovanja na Bitef Polifoniji. Participativna umetnost se i zasniva na ideji da profesionalni umetnici rade sa različitim populacijskim grupama koje nisu profesionalno potkovane u umetnosti, zarad izvesnih socijalnih intervencija, tako da skoro svi programi na Polifoniji veoma insistiraju na propustljivosti te granice. Događaj, na neki način, ni ne postoji bez direktne i sinhronizovane interakcije. To je suština generativnog procesa u kojem mi stvaramo, ne samo umetnički čin, nego i društveni.
- Da li je upravo to ono što Bitef Polifoniju čini tako značajnim segmentom ovog festivala?
Mislim da je proizvodnja društvenosti važna i da direkcija Bitefa to prepoznaje. Kada je osnovan, festival je krenuo upravo od radikalnih pozorišnih praksi, koje su tada bile daleko više skrajnute no danas. Sada kao etablirani festival, Bitef prati projekte visokobudžetne produkcije. Nema prostora za male, marginalizovane prakse. Nema mesta za suviše nove početke, a Polifonija je prostor novih početaka koji mogu da budu i pogrešni. Postoji prostor za tu grešku, za istraživanje i preispitivanje. Postoji jedna dinamička celina i mislim da je zato Polifonija značajna dopuna „velikog“ Bitefa.
- U svom radu, uspeli ste da spojite stvari koje ulaze u domen nauke s jedne, i one koje ulaze u domen umetnosti s druge strane. U projektima i eksperimentima koje ste sprovodili, u velikoj meri problematizovali ste odnos pojedinca i društva u kom živi. Kome je potrebna ta vrsta rediteljskog, ili uopšte umetničkog angažmana danas?
Neke stvari koje radim su čisto naučne - eksperimenti u kojima se ispituju generativni procesi, tok naše kognicije u grupi dok stvaramo nešto novo. Oni su potpuno usmereni na fundamentalne naučne uvide, nemaju ni pretenziju da odmah budu primenljivi. Neki drugi radovi su, opet, skroz umetnički, a neki su, kako Vi kažete, na granici, na nekoj raskrsnici i ukrštaju promišljanje o umetnosti kroz njen jezik. Možda bi se to moglo podvesti i pod metaumetničke prakse u kojima se preispituju pozicije i uloge samih umetnika u proizvodnim odnosima, njihove socijalne funkcije, odgovornosti koje pripadnici srednje klase imaju u ovom našem društvu nejednakosti. Meni je to postalo veoma važno. Čini mi se da nemamo pravo da se bavimo umetnošću (da je aboliramo nekakvom samoporoklamovanom autonomijom), dok drugi ljudi nemaju elementarne uslove za život. Zato su umetničke prakse koje pokušavaju da ozbiljno intervenišu u polju veliki resurs. Najviše ih pratim, i smatram relevantnim, ponekad vrlo hrabrim, vrlo razbuđujućim. Zato sam se u sve to spontano i sama uključila.
- Voleo bih da se osvrnete i na ovaj eksperiment koji ste zimus sproveli u Šabačkom pozorištu. Koliko duboko je naše društvo klasno podeljeno, ako odjeke takvog ustrojstva nalazimo i u jednom malom kolektivu kakvo je pozorište?
Tu se, na neki način, prepoznaje analogija svih naših društvenih nepravdi. Nije teško to primetiti. Odmah ćete primetiti kako živi čistačica koja dolazi da pospremi pre probe. Pravo je pitanje koliko prepoznajemo sopstvenu moć da s tim u vezi nešto uradimo. Sada smo možda već oguglali jer ne vidimo prostor intervencije, te je jedna od funkcija ovog istraživanja bila upravo preispitivanje moći. Složeno je istraživanje da bismo ga predstavili detaljno, možda možemo ukratko reći da su u fokusu bile socio-ekonomske razlike i odnos prema praktikovanju zajedničkog, što je imanentno pozorištu. Pozorište je umetnost bliskosti i ono bez relacija ne može, pa možda ne treba ni da ih se odrekne u širem, civilizacijskom kontekstu.
- Odakle dolazi strah koji se javlja već na pomen kolektivnog? Odakle dolazi ustupanje pred sopstvenom odgovornošću?
Raslojavanje koje možemo da vidimo u pozorištu zaista je analogija društvene segregacije za koju možemo da tražimo razloge na nivou ličnih odnosa, ali je u pitanju sistemski indukovana fragmentacija. Tako radi neoliberalni kapitalizam. On se zasniva na proizvodnji nejednakosti i atomizaciji društva. Kada počnemo da pričamo o uslovima rada i o tome koliko je neko na poslu (ne)zaštićen, sistem mora da se menja. Tu se krije prostor promene, a te promene odozdo podjednako su važne kao i one odozgo. Dok mi ne počnemo da pričamo o uslovima rada, ne možemo da napravimo sindikat, recimo. Ako nemamo sindikat, ne možemo da pokrećemo veće političke promene. U stvari, ovo istraživanje nije ni imalo ambicije da menja te odnose, jer se oni i ne mogu promeniti putem jednog istraživanja, ali se može probuditi volja da se time ljudi bave i da, možda, razumeju da će nešto iz toga dobiti.
- Na Bitef Polifoniji ste skoro od njenog osnivanja. Može se reći da ste, u programskom smislu, dosta uticali na ono što se na njoj dešava. Na koji način Bela griva komunicira s onim što smo istakli kao tradiciju Polifonije?
Meni se čini da sam na Bitef Polifoniji dosta naučila. Naučila sam iz tih praksi koje je Ljubica Beljanski Ristić izmišljala pre Polifonije, iz Škozorišta recimo. Ja sam dete koje je izašlo iz tih dramskih radionica. Onda sam spontano nastavila da radim na Bitef Polifoniji. Mislim da u Beloj grivi ima svih tih iskustava. Ima te potrebe da se događaj stvara kroz komunikaciju, ima svih veština o kojima sam učila na Polifoniji, tako da je ona zapravo iznikla iz polifonijskih praksi. Tu se ukrštaju ideje o razmeni između velikih i malih ljudi, mladih i starih, temelji se na različitim subgeneracijskim i obrazovnim ukrštanjima. Tu su i srednjoškolci koji imaju vrlo značajnu ulogu i rade s profesionalnim umetnicima, a imamo i direktno učešće publike u kreaciji događaja. Taj složeni kraj koji je Rene Gijo napisao i koji je emotivno vrlo zahtevan za mlade ljude zapravo je u ovoj predstavi prepušten publici, koja može da bira, i da nešto menja ako želi.
- Istaknuto je da je predstava namenjena starijima od šest godina, ali i onima koji nisu zaboravili na detinjstvo. Koliko ciljate na intimno ili sentimentalno sećanje na čitanje Gijoovog romana?
Mislim da na to mora da se računa. Namera je da odrasli tokom predstave provedu kvalitetno slobodno vreme s decom. Ne verujem u pozorište koje je namenjeno samo deci, koju roditelji deportuju i onda pobegnu na kafu s prijateljima. Mislim da je to kvalitetno slobodno vreme odraslih ljudi s decom, bez obzira na to da li je to vaše dete ili vaš mali drug, nešto što nas vraća izvornim vrednostima života. Zanimljivo mi je da, pred kraj predstave, pratim reakcije starije publike, onih koji se sećaju knjige, i da posmatram do koje mere se tragizam anticipira. Postoji jedan momenat očekivanja u kom svi zajedno učestvuju do kraja. Mislim da je taj doživljaj koji Bela griva nosi, a koji smo mi internalizovali, strašno važan za razumevanje drugih doživljaja našeg detinjstva - tragizam usled gubitka mogućnosti koje smo u jednom trenutku ovde imali.
- Rad s mladima je vrlo bitna stavka u vašoj biografiji. Da li je to najbolji prostor za bilo kakvu vrstu umetničkog angažmana i društvenog aktivizma?
Da, mladi su otvoreni sistemi. Što smo stariji, postajemo konvencionalniji. Društvo nas ubacuje u razne fioke i sve manje prostora imamo da razmrdavamo socijalne uloge. Zato mladi mogu biti najbudniji deo i uvek mogu biti dovoljno dinamičke strukture od kojih, ako brzo mislite u radu s njima, možete da dobijete čudesne stvari. To ne znači da ne treba uključivati starije ljude, naprotiv. Treba insistirati na susretu, na različitim subkulturnim ukrštanjima: obrazovnim, profesionalnim, socijalnim, generacijskim. Važni su mi mladi. Učimo od studenata i učesnika naših radionica, to je jasno, mada je namera upravo da se stvore uslovi za ukrštanja. Kada se držite svog zabrana, vaši dometi su proporcionalni njegovom opsegu. Svaka autogetoizacija ima svoje ograničene domete. Tek kad prekoračite granice, može doći do velikih stvari.
