Ове године Полифонија навршава 20 година. Да ли је са годинама задатак припреме лакши или је као код одрастања и код адолесцената све „теже“? Можете ли нам рећи како Битеф утиче на развој Полифоније? Наиме, позната је сарадња слогана оба програма који из године у годину успостављају инспиративан однос.
Све је теже. Полифонија развија концепт и он није рутина. Увек је програм Полифоније истраживање које се развија и које је све продубљеније и некако све више има смисла, и изазов је на један посебан начин. Од прве Полифоније у блиском смо односу са главним програмом. Полифонија је ушла у Битеф као пратећи програм 2000. године. Захваљујући великом пројекту који је трајао неколико година -„Уметност за друштвене промене - Игром ГГпротив насиља“ подржаном од стране Европске фондације за културу и мреже Сорош фондације за југоисточну Европу и у коме је учетсвовало 12 земаља- догодила се прва Полифонија. Кључна је била сарадња људи који су били повезани, на пример, Милана Лучића који је радио у ЦЕНПИ-у и људи из Европске фондације и који су Битеф видели као право место да се ту деси први сусрет. Пројекат се састојао из три сегмента - семинара за уметнике и културне менаџере „Ка новом позоришту“ који је водила професорка Милена Драгичевић-Шешић, други су биле презентације пројекта који се реализовао у Србији, поменути „Уметност за друштвене промене“, „Игром против насиља“ под називом „Игра за живот“. Све је то била веза са причом о овци и вуку, о малој овчици која је савладала страшног вука управо уметношћу - својом игром и својим плесом, а на то нас је подстакао и сам назив, али и пројекат „Игром против насиља”. Трећи сегмент је била евалуација тог пројекта. Тада у то време је врло занимљив начин на који се гледало како остварити циљ пројекта, а он је био улога уметника у раду са младима у кризним временима, у доба конфликта и ратног стања. Будући да се тежило да се направи једна заједница уметника, стваралаца, стручњака других, различитих профила и младих различитих категорија. Дакле, не само оних који су талентовани и који хоће да се баве позориштем у смислу рада на представи, већ је постојао шири концепт рада на методологији базираној на процесима, интерактивности, партиципацији, на заједничком стварању кроз процесе. Из материјала који изађу из процеса где су млади и уметници нека врста ко-аутора стваралачког чина - до одређене представе, презентације или перформанса. То је за неке било нешто сасвим ново и јако занимљиво. '92 је био тренутак када смо кренули у ту врсту процеса. Те године десиле су се велике промене - долазак избеглица са којима смо радили неке пројекте. Ствари које смо радили од '92-99. за нас су биле велика промена, јер у једној таквој ситуацији више није могло да се буде ван света и изван нечега што се дешава. Није више био само циљ да се направи добра представа, да млади лепо одиграју, већ да се негде, будући да се живот променио, то осети и да се пронађу начини превладавања свих ствари које су тада биле велики притисак. Велика потреба да се нешто ради другачије показала је да уметност има велику моћ да у таквим ситуацијама оснажи и врати смисао животу и оним стварима које су вредне.
Какво вам је осећање према данашњем друштву - да ли су млади који су са вама били од почетка Полифоније стасавали и колико су успевали да направе неко ново друштво, можда не у оном најширем контексту, већ у контексту сензибилитета у позоришној пракси, уметности или било којој другој дисциплини јер Полифонија окупља и педагоге, психологе...
У томе и јесте ствар, овакав начин рада вам отвори очи и једноставно вам појача осетљивост, не само за себе, већ и за друге, за свет око вас и за деловање, што је најважније. Њихово деловање је врло видљиво, сви који су део Полифоније имали су велики утицај. На Полифонији би пролазили кроз процесе који су много значили тим младим људима у оно време, а утичу на њих још увек. Сада су то већ одрасли људи, многи од њих се баве позориштем, али и ако се баве неким другим областима, мислим да на сасвим другачији начин гледају на ствари око себе. Са Полифонијом су се отвориле могућности за једно деловање, активизам и поглед на свет који не пада тако лако у замке различитих ствари које су се појављивале током свих ових година. Данас смо, као што се негде наглашава у главном програму Битефа, дошли до разарајуће мисли - на који начин сада у том свету сачувати смисао и зрнце живота који вреди живети. Мислим да су уметност и позориште моћно средство. Мада, када кажем средство, увек имам мало задршке, зато што је средство врло опасна реч и може да се користи на различите начине. То и сада можемо да приметимо. Дешава се нешто и то нешто увек може да има два лица - ако је средство. Уметност има вредност сама по себи и најважније је да то остане главни циљ. Уметност омогућава да ви на другачији начин саосећате и доноси све оне особине које, ако изгубите, то више није добро за живот који припада човеку.
У једном од новинских чланака објављених поводом прве Полифоније, парафразираћу, наводи се како представе Полифоније такође нису имале циљ да буду представе, већ су биле резултат процеса. Да ли у том "не јурењу циља" лежи једна од специфичности Полифоније?
Циљ је да се нагласи процес из којег настаје представа. Наравно, све је процес, али када се ради ова врста позоришта, онда је то узајамно стваралаштво. Сви који су у процесу су ко-аутори. Заједничко стварање материјала се данас ради и у институцијалним позориштима. То је само показатељ колико су такви процеси, када им је омогућено да уђу у институције, са собом донели тежину и вредност . Промене се дешавају и то видимо и на главном програму.
Ове године неке од утисака о главном програму, остављају представе од којих је једна настала у колективној драматургији и комбинацији документа и фикције/драме („Орест у Мосулу“) и, на пример, имерзивна плесна представа „Позвани“, а поготово „Београд на даљински“. Да ли можемо да кажемо да се представе у главном програму својим приступима доминантно базирају на „полифонији“?
Веома сам срећна због тога јер институционална позоришта више нису затворена за друге категорије, јер то уноси животност и другачији однос. Мислим да је приближавање публици важна ствар. Човек се свим овим стварима, технологијама, прилично удаљава и позориште је, чини ми се, тај простор очувања емоција, односа, разговора, дијалога, комуникације и нечега што је очување онога на шта би требало да се мисли када кажемо - човек.
Говорили смо о процесима настанка представе, какав је процес уредничког тима Полифоније?
То је занимљиво, 20 година лепе игре! Стварно лепа игра, са Битефом и са Битефовим слоганом, то је увек један велики изазов. Ове године посебно инспиративан, изазован и провокативан слоган „Почнимо љубав из почетка“ сјајна је ствар коју је Иван Меденица смислио. Са друге стране, ту се увек десе ти предивни спојеви. Ми се иначе бавимо „чудним петљама“ и Теоријом чудних петљи и повратних спрега и хтели ми, или не, у ситуацијама када дође до стваралачког процеса, заједничког промишљања и заједничких погледа - ствари се спајају саме од себе. Када то доживите, онда је то стварно велико задовољство и један истраживачки подстицај, па схватите колико је страшно то што се много таквих ствари дешава, а људи то не примећују. Пролазе поред њих, ни не осете све те изазове који могу да донесу радост живота, осећање пуног живљења. Такве изазове доносе и ситне ствари, а не само нешто у шта сада, стварно као у неке замке, упадају многи и страшно много губе. Зато Битеф ове године има велику вредност. Колико год би прва асоцијација могла бити -да је то банално, мислим да је изазвала, што се и осећа, велики преокрет. Видим, људи се више смеју. „Почнимо љубав из почетка“ је јак и снажан коментар на реалност, чак и снажнији управо јер наводи на нешто лепо, врло је то згодно направио Иван Меденица.
Имам утисак да је утицај самог програма и у томе да се „полифоно“ усталило као један израз којим бисмо могли да објединимо праксе, методе примењеног позоришта и свих метода које под њу спадају, на пример поменуто имерзивно позориште, форум театар, драма у настави итд. Морам признати да и сама користим реч „полифоно“ да се понекад изразим о специфичној форми позоришта , откуд мени то, или, откуда код Вас „полифоно“?
Да, може се изразити и партиципацијом. Нисам ја измислила назив „полифоно“. То је био пројекат Милана Лучића, у оквиру нашег пројекта „Игром за друштвене промене“ чији је први носилац био Центар за културу Стари град, данас УК Пароброд и организације од којих је до данас опстао ЦЕДEУМ, и он се бавио мултикултурализмом. У Новим Карловцима је радио са Ромима и тај пројекат је назвао „Полифонија“ као уредник пратећег програма Битефа 2000. Онда је цео тај склоп - семинар, презентацију и евалуацију, јер је спојио те три ствари, назвао - Полифонија. Те прве године, била је само Полифонија и следећа није била планирана. Будући да смо даље развијали пројекте, већ после годину дана имали смо још садржаја којег је сада све више и све је бољи. Онда смо рекли да бисмо видели да останемо, и тако смо прву, трећу, и данас 20. годину- Битеф Полифонија, званичан пратећи програм на коме почиње да се интензивније развија полифони концепт. Подстакнути одређеним теоријама које су од 1992. биле део Центра за културу, Школигрице, као и многим значајним међународним пројектима испоставило се да је „полифонија“ била права реч која отвара ствари. Полифонија је вишегласје, многозвучност, отвара простор за контрапункт и та мала симболика била је довољна да отвори просторе за истраживање великих ствари. У ствари, ових 20 година истажујемо шта то значи и на који начин. Постоје полифони аутори и, наравно, постоји полифони роман који развија Бахтин, на пример оно што Достојевски пише, назвао је полифонија у роману, а данас је и много говора о полифоној драми. На Битеф су долазиле представе које су у својим најавама имале опис да су полифоне представе. Оно што ми покушавамо јесте да сваки тај сегмент и цео процес остварујемо по полифоном концепту. Сваки сегмент у себи садржи све оно што у себи има цео тај процес у коме су сви стално пристуни. Тако су 20 година у Полифонији присутни они који су били прве године, присутни су они који су били деца и који су сада одрасли људи, као и они који су се родили када је била прва полифонија - они сада имају 20 година и то су већ озбиљни млади уметници који данас могу да виде на који начин се компонује Полифонија. То је оно што је драгоцено. Мени је то најлепши период, у тренутку када дође паника - како кренути даље, а пред отварање увек нешто недостаје или је потребно још мало времена да се све сложи и да се све везе остваре. На крају, то крене да се самоорганизује и једна од ствари за ових 20 година јесте управо тај уреднички поступак самоорганизовања. Неки према томе имају отпора јер увек чекају одозго, они су ту, али нису „полифони“. После 20 година бих волела да направимо један преглед свих који су прошли кроз Полифонију, а то је хиљаде имена од којих су многи присутни од првог издања Борис Чакширан, Слободан Бештић, Ивана Деспотовић, Сунчица Милосављевић, Дијана Милошевић, Сања Крсмановић-Тасић, Плаво позориште, Дах театар и други, чини ми се сви који су са независне сцене.
Да ли бисте из Вашег тима неког издвојили да Вас посебно инспирише и да Вам је био подршка и како Ви инспиришете уреднички тим?
Ми једни друге инспиришемо. Мој начин рада је такав да покушавам да развијем осетљивост слушања и хватања тога шта се дешава и онда враћања тога. Кроз ту интеракцију се стварају разне ствари. Људи понекад причају и не знају шта су рекли, а ја то ухватим као нешто што је тај један тренутак, а који може да постане нека јако добра ствар. То ми је занимљиво.
Поред прославе Јубилеја од две деценије Полифоније, шта бисте издвојили од дешавања и да ли постоји неки програм коме се посебно радујете ове године?
Искрено, прошле године када се завршила 19. Полифонија, мислила сам да је била урађена тако да сада тешко да може да се уради нешто боље. Говорило се и чак то како падају неке ствари које дуго трају, а Полифонија стално расте. Помислила сам, због целе ситуације са средствима, која уопште није лака, да би се одржала Полифонија. Ми као пратећи програм Битефа, тешко да можемо да добијемо средства, а ако смислимо нешто што је један пројекат, онда се томе морамо посветити, а не нечему што је грађење и креирање Полифоније у једном другачијем облику. Наравно, неопходно је имати средства, али Полифонију смо стварно радили скоро без средстава и то дуго, за разлику од првих година, када смо имали међународне пројекте. Међутим, данас се појавило пуно агенција, али је велика подршка Битеф јер омогућава другу врсту подршке и средства за координацију и неопходне потребе. Полифонија се углавном ради из добре воље и жеље, људи много улажу сопствени рад и пројекте у Полифонију, а то и јесте једна од ствари која је у концепту. Са друге стране, када се прошлогодишња Полифонија завршила са осећањем - како и шта сада, мислила сам да ћемо ове године направити само три дана програма евалуације како би видели где смо били и шта смо радили, округле столове са свим људима и да се томе посветимо. Онда су почеле да долазе жеље оних који су били у Полифонији, јер ове године - било је њихово. Написан је позив да ћемо радити и да ће програм бити не само оно што је било, већ је намера да видимо где су сада и шта раде они који су били на Семинару за културне менаџере, они који су били у тимовима за евалуацију. Онда је дошао слоган Битефа и појаве се две представе. Ове године сам мислила да ће програм бити без представа и да могу ићи интерактивне представе које су део процеса, али појавиле су се Бела грива (р. Ирена Ристић, Шабачко позориште) и то у институционалном позоришту, Лето када сам научила да летим (р. Патрик Лазић, ФИСТ продукција), студетнска представа. Бела грива испуњава идеју Битефа и Ивана Меденице у смислу спајања публике и извођача и како то направити у институционалном позоришту, како оставити празну салу и сместити да се све дешава на сцени и да гледаоци пролазе кроз приче, да у зависности од тога како почиње, свако ствара сопствену причу и то је сјајна представа која није могла да не буде део Полифоније. Онда се на ФИСТ-у (Фестивал интернационалног студентског театра, ФДУ Београд) појавила представа којом у ствари треба завршити Полифонију, односно дати крај и оно што је Меденица желео - пронаћи смисао и повратити помирење и љубав. Та представа је прави пример за тако нешто и како је не уврстити? Онда се само од себе почело градити и ове године су у уредничком тиму њих, симболично, двадесеторо - број никад није био већи, они који су предложили своје програме или ће на било који начин учествовати. Они су почели да се дописују и договарају и направили су Полифонију. Мислим да је то велика промена у конципирању нечега што је уредништво, јер сам 15 година била уредница и онда је полако почело. Прво две ко-уреднице, и онда мало-по-мало и даље пуно радим, али је суштинска промена у односима. Свако је врло свестан колико само уређује нешто што је искључиво сопствени програм или учетствује у заједничком грађењу Полифоније. Вредно је и то само своје, али циљ је да се унесе промена и да не мислимо на ”само своје”, већ да се и у то унесе промена. Такве позоришне заједнице постоје, институција то ради на један другачији начин, али мислим да је Полифонија са својим искуством од 20 година дошла до неких ствари где већ може да каже на који начин програм функционише, али не само као један од пратећих програма, већ нешто што даје увид у шире друштвене односе.
Желим Вам срећан јубилеј и захваљујем Вам на разговору за Блог Битеф-а. Да ли бисте за крај открили ка којим променама иде Полифонија?
Када сам почињала, радионица је била непозната реч. Креативна радионица, то нико није знао шта значи, а посебно позориште партиципације, а данас имамо бројне људе који спроводе драмску праксу и који су прошли кроз искуства која смо покретали у оквиру Полифоније. Ствари се мењају, све има утицаја и питање је у ком ће све бити облику. Занимљиво ми је да су се за драму заинтересовале институције и то сматрам великом променом, а заправо ништа није настало сада и није по први пут. Желела бих да посебно поменем да мислим да ће будућност Полифоније бити тим који је реализовао ФИСТ. Надам се да ће представа Лето када сам научила да летим наставити са пројектом, а Битеф Полифонија ће им бити подршка за разне ствари, посебно промоцију књиге и представе. Већ је покренут поступак да се направи филм, а у Хрватској сада раде и радио-драму. То ће бити управо оно што сам желела и што сам јако заинтересована да урадим свих ових година, добар наставнички пакет - везан за књигу и за представу.
Програми Битеф Полифоније су бесплатни и отворени за све заинтересоване, а за одређене програме чија је сатница наведена на сајту фестивала потребно је јавити се мејлом на [email protected] - посебно поводом бесплатног одласка у Шабац за који је полазак на дан одржавања представе „Бела грива“ испред Цркве св. Марка, 25. 9 у 12 часова. Поред свечаног отварања „Само пратимо вашу игру“, на Полифонији у програму следе: перформанс предавање „Уметност спаја“ (ЗИД и ПОД театар), интерактивна презентација „Магија позоришта“, представа интерактивног театра за заједницу „78 дана блискости у страху - 20 година од бомбардовања“ (р. Бранка Бајић, Академија уметности Универзитета у Новом Саду / Мастер програм Примењено позориште), кратки инклузивни филм “Поглед и све до погледа“, округли сто „Уметност за друштвене промене - 20 година после“, презентација „Унутрашњи простор 20“, разговор „Игра за живот, Полифонија у трајању“, представа театра у образовању „Маске, представа „У мојој глави“ (р. Тина Хофман, Театар Тирена, Загреб, Хрватска), презентација пројекта „Испод неба“ - „Небо и Голем“, светлосно-циркуско-плесно-поетски перформанс „Микрокозма“ (Никола Завишић, уметничка група Радио.Ница), „Бела грива“ (р. Ирена Ристић, Шабачко позориште) и радионица „Пита Бела грива тихо“, разговор „Где нас води Бела грива“, промоција „Полифонија за Шкоград“, презентација-представа позоришта објеката „Играње у песку“ (р. Никола Исаковић), промоција две књиге „Право на глас - Примењено и пратеће“ и радионице „Kад кренем kа... друштву у ком су вредности важне“, „Млади позоришни експерти - Замисли позориште!“ као и одлазак у Шабац где ће се за све заинтересоване догодити „Полигфонија на лицу места - Шабац“, вођење кроз причу о „Белој гриви” - „У Шабац на лице места“ и разговор „Размена за промене - Кратко али неопходно“.
