- Да ли мислите да су уметници део друштва или да су друштво за себе?
Могу да говорим из своје перспективе - ја сам музичар и желим да људи чују шта радим, ја сам унутар друштва и мислим да би уметник увек требало да буде свестан шта га окружује. Можда понекад неко напише песму јер је усамљен, али мислим да као људска бића увек рефлектујемо оно што је споља и оно што је унутра.
- Да ли мислите да је технологија нова религија или нова дрога? Kоју метафору преферирате и мислите ли да се овакве паралеле уопште могу повући?
Религија је јака реч и не бих повукао паралелу са њом, јер религија није увек отеловљена, али технологији увек треба машина, нема технологије без хардвера. Рекао бих, пре свега, да је технологија прогрес, али има људи који играју видео-игре целу ноћ, па не спавају, та врста зависности је свакако лоша страна.
- Да ли мислите да ова зависност одвраћа људе од мењања друштва набоље?
Не, мислим да су то само справе за комуникацију, можеш да разговараш са људима са сваког континента у било које време, што није било могуће пре петнаест година... Раније смо били повезани можда са нашим комшијама две улице даље, онда је дошао телефон, али сада имамо видео-комуникацију. Пре двадесет година ово је било у научно-фантастичним филмовима, али сада је потпуно природно, нико више ни не размишља о видео-комуникацији као новини, то су већ старе вести.
- Да ли мислите да би ова технологија требало да долази са упозорењем, будући да је иза ње ауторитет? Дигитални глас Рејчел/Питера из Београда на даљински, који звучи чак божански, могао би бити искоришћен од стране људи који га заправо контролишу да тим путем контролишу друштво. Већ смо видели да информатичка технологија има свој утицај на савремену политику.
Свакако, ова машина контролише наше понашање, лакше је извршити опресију кроз систем праћења путем навигације, али већина ствари има своје врлине и мане. На пример, ако су данас негде демонстрације и нешто се догоди, неко то може да сними и да омогући да се та информација прошири. Ово је моћ коју ми имамо, захваљујући машини.
- Да ли мислите да би водича који себе зове „пастиром“ и захтева поверење од учесника могао да се повеже са неким друштвеним уређењима? Како се постављају границе између доброг пастира и потпуног изостанка критичке мисли?
Добар пастир те штити, то је његов посао. Пропаганда је заснована на константном понављању идеје, изговара је поново, изговара је поново и онда, након неколико година, почињеш и сам да размишљаш на тај начин. Све што поновимо постаје истина. Пример је ситуација са миграцијама - чујемо много апокалиптичних најава о миграцијама и много је кривице сваљено на мигранте, а као резултат тога имамо ксенофобију. Можеш говорити погрешне ствари, али људи ће ти веровати ако имаш харизму.
- Зашто у „Београду на даљински“ нису били укључени неки делови Београда са више „натуралистичких сцена“ у којима се могу видети друштвени проблеми и класни конфликт више него у сцени испред супермаркета на улици у центру града? Да ли мислите да би то могло бити узнемирујуће или да не бисте могли да предвидите шта би се на тим местима догодило?
Понекад не можемо да бирамо места која посећујемо у нашем перформансу, јер морамо да пратимо најбоље руте за најкраћи временски период. Међутим, у другим градовима се дешавало да прођемо поред места где се налазе бескућници. Обично само прођемо поред, али може се десити да напишемо и реплике о овим људима. Мислим да је то такође део града, стога, зашто га крити? Мислим да је добро за људе да виде да део људи живи тако. На нашој турнеји у САД-у почињали смо перформанс на гробљу на градској периферији и позориште је предложило да нас полиција отпрати од излаза са гробља до железничке станице; већина људи у САД-у није навикла да пешачи, возе се колима или се осећају несигурно кад ходају. Ја се лично не бих никада плашио да ходам туда, али њима је то врло чудно, тако да мислим да доста зависи од тога у каквом друштву одрастамо. Нико не мора да се плаши бескућника, јер обично неће никоме нашкодити, али мислим да бескућници изазивају страх код неких због тога што можеш да завршиш попут њих, то би се исто могло догодити и теби.
Кад смо постављали Београд на даљински, шетали смо од гробља до супермаркета сваког дана, и сваког дана у исто време један бескућник је седео код супермаркета. Дакле, један бескућник је ту испред нас, али можда га само ја примећујем, јер пролазим туда сваки дан, а ако прођеш туда само једном, то је само неки човек који седи ту.
- Да ли мислите да су учесници овог перформанса стекли солидарност само са другим учесницима или са свима који су прошли овим улицама?
Мислим да утицај ове представе није тако јак. Мислим, одеш на представу на два сата и свестан си тога да је представа. Не бих рекао да ово прави велику разлику, и даље си исти након овог искуства.
- Солидарност или индивидуалност - која је већа реч овог перформанса?
То је веома тешко питање. Заиста нисам сигуран. У овом перформансу радимо доста ствари заједно, али мислим да рађење ствари заједно не значи солидарност. Али са друге стране, чак и кад си у групи, увек си индивидуа.
- Да ли мислите да би солидарност могла бити присутна у нашем друштву без гласа који би је контролисао или мислите да је неко предвођење ипак потребно?
Мислим да је солидарност природна за људе. Мислим да је хуманост једнако солидарност. Мислим да је солидарност једино решење.
