.jpg)
- Због чега сте изабрали баш овај текст и који су ваши мотиви због којих се бавите овом темом?
Ја мислим да је овај комад прича о унутрашњим избеглицама и вањским избеглицама. Не постоје само вањске него и интерне, то значи: неко ко је усамљен. Та жена није само стара, она има и породицу, али она је усамљена. И онда дође неко из вани и почне да прича као човек са њом. Мислим да је то прича о херојима, али ови хероји нису неке краљице и краљеви него су сасвим обични људи. Ја мислим да је Еми, главни лик, невероватна краљица, хероина, у малим стварима. Она слуша себе, и ради оно што гомила људи не би направила. Сви причамо о томе како треба да се следи своје срце, треба да будемо солидарни и хумани, али у ствари те велике речи и велике теорије, високе политике, не помажу нам. То је прича о једноставним људима, обичним. Мислим да ми је преко главе да гледам Офелије, Гертруде, Хамлете, Федре, неке људе који нису толико везани за нас. Ајде да пронађемо краљице и принчеве ту око нас, неке обичне људе који су заправо хероји.
- У каквом се положају налази данашња заједница?
Хмм, нема разлике. Ако ми данас имамо вишу просечну плату, то не значи да нема људи који не могу да живе. Ја мислим да смо ми изгубили рат, и то не овај глуп националистички, него да смо изгубили на економском плану. Нема више повратка, богатији су све богатији, сад ти помажу сви остали, помажу им они који немају паре. Ја сам јако велики песимиста, али верујем у то да треба да се боримо до краја, и да у овој борби останемо људи.
- Какву улогу има позориште у таквој заједници?
Ја мислим да су то питања која се врте цео двадесети век, а и данас. Сви кажу да ће позориште умрети, да нема неку велику улогу. Али позориште никада није имало велику улогу, а данас кад ти је интернет, кад су сви ови медији... ја мислим да на неки начин позориште остаје тамо где је било. Има неку улогу, нама дају неке паре, медији нам дају неки фокус, неку правицу, да ја могу да кажем на телевизији за шта се залажем, шта треба да се мења, то вреди. Ако представа мења неки став, ако покрене у једном човеку нешто, то је супер онда. Ја волим позориште, и видим да на неки начин има утицај и да на неки начин има смисла. Мислим да је то ствар културе, да треба да верујемо у културу, у уметност, без уметности је крај цивилизације, крај човечанства.
- Да ли су уметници део заједнице или заједница за себе?
Предајем на академији позоришну режију, и причам студентима стално да морају имати контакт са народом, јер све више постајете неки затворени клан. Не знате шта се ван овог клана догађа. Ми који се бавимо позориштем и уметношћу треба да живимо. Треба да размемо ову класну борбу, јер је све више људи без пара, а који би волели да раде, и тако даље. Ја мислим да ту треба пуно направити. Да позориште није за буржоазију, позориште не треба да се затвара у неки круг, позориште је за народ. Што не значи да треба да спуштамо критерије и правимо нека поп срања. Треба да верујемо у људе, они су жива бића.
- Шта саветујете младе колеге и студенте?
Не треба да упознаш редитеље, не да читаш књиге, треба да живиш. А то не само у неким круговима театра. Треба да живиш, да дођеш у контакт са животом, да си ту, да осећаш шта људи мисле и да покушаш да их разумеш.
- Како Вам се допада слоган овогодишњег Битефа?
Свиђа ми се! То је наша представа! Редефинирање љубави, шта је љубав. Ако старији мушкарац воли младу жену то је прихватљиво, а ако старија жена воли младог, то сигурно не ваља. Љубав је за мене револуција, љубав је прекид са стварима које су биле, и сад спремност да се бацимо на нешто ново. Не знамо шта како зашто, али требамо. Љубав се не може предвидети. Нема више љубави, све је калкулирано, не свиђа ми се то.
.jpg)
